Hong Kong -- radna viza i punjenje baterija

Neprospavana noc uoci odlaska u Hong Kong zbog kise koja je bubnjala po limenoj nadstresnici mog balkona, kao u kakvom raspomamljenom ratnickom (apokalipticnom?) pozivu na budnost. Prethodnog dana, na Hong Kong se stustio tajfun. Uprkos uvrezenom verovanju u delovima sveta koje tajfuni zaobilaze, ta elementarna nepogoda u najvecem broju slucajeva nije strasna, osim ako celodnevne jake pljuskove i veliki pad temperature ne dozivljavate kao promenu opasnu po zivot. U stvarnosti, tajfun samo sprecava turistu da se upusti u visecasovne obilaske, terajuci ga da ostane u sobi. Ali ako ova gleda na raskrsnicu na kojoj se ukrstaju put za vozila i honkonski tramvaj, onda je vec i to dovoljna zabava.

U stvari je dovoljno i samo udisanje honkgoskog vazduha, samo prisustvo u tom gradu. Niko ne trubi, niko ne vice, niko se ne gura, niko ne pljuje socno i ne podriguje na sav glas; svi su ljubazni i predusretljivi, svi govore engleski, svi su neverovatno opusteni... ne, sta god Kinezi u Kini mislili, ovaj grad definitivno nije Kina.

*
I druga neprospavana noc, u zajednickoj sobi za osmoro. Prebucni stranci, potom krevet na sprat koji se ljulja kao pijani brod pri svakom pomaku spavaca ispod mene, a kao vrhunac, Filipinka koja hrce toliko glasno da ne pomazu ni cepici za usi.

Iznurena, ujutru cekam u redu ispred konzularnog predstavnistva. Neocekivano, a opet ne iznenadjujuce, ispostavlja se da su mladic i devojka ispred mene iz Srbije. U avgustu su dosli u Peking i sad apliciraju za studentsku vizu. Imaju oko trideset, obrazovani su i govore engleski bez akcenta. Dozlogrdilo im je da se zlopate u Srbiji, te su sa malom ustedjevinom zapucali kod drugara u Peking. I za samo dva-tri meseca uradili su vise za svoju buducnost nego za nekoliko godina unazad: upisali su fakultet za kineski jezik, nasli posao nastavnika, iznajmili stan i sad apliciraju za vize, kako bi legalizovali svoj boravak.

Svaka cast, Ružica Veljović i Bojan Marić! Zao mi je sto ste morali da pobegnete dvadeset hiljada kilometara daleko od svoje zemlje, da biste dobili priliku za normalnu buducnost. Ali drago mi je sto ste sada samo vi gospodari svojih zivota. Pa sta napravite od njih.

*
Otprilike u isto vreme zavrsavamo u konzularnom, a zatim krecemo na kafu u Starbaks. Kisa je stala i vreme se prolepsalo, tako da nema razloga vracati se u sobe. Spavacu drugi put. U ovoj, mojoj trecoj po redu poseti Hong Kongu koja je duza od visa-run presecanja granice, planirala sam da posetim ulicu Holivud. Poznata je po street-artu i brojnim umetnickim galerijama, a neki od murala duz nje postali su prepoznatljivi simboli grada.

Moji novi prijatelji nemaju posebnih planova, tako da krecemo zajedno.

*

Puls grada pod zemljom, u metrou cije su se linije razmilele po sva tri glavna honkoska ostrva: uredno stajanje u redu za ulazak u voz, tihi razgovori uz uzdrzani smeh, briga o drugima koji bi mogli biti brzi, ili samo u zurbi, te ostavljanje mesta za njih. Guzva u kojoj vlada skoro besprekorni a opet nonsalantni red, bez spoljasnje kontrole.

A tek napolju! Treba setati ulicama Hong Konga. Samo hodati, sliven sa masom, kao deo nekog ogromnog, antropomorfnog tela koje klizi nad tlom, gotovo lebdeci, vodjen svojim unutrasnjim osecajem za ritam. A on je pre spor nego brz, pa je lako slediti ga i prepustiti mu se, gde vas povede.

Nas seta Holivudskom avenijom izbacujuci nas svaki cas u male sporedne ulice, sa muralima na starim zgradama, da bi nas potom odveo u podnozje jednog pesackog mosta, gde sedimo na stepenicama i ispijamo pivo koje smo prethodno kupili u prodavnici Seven-eleven, a na kraju, i do nezaobilaznih pjerova u koje sinhronizovano uplivljavaju feriji iz hongonskih luka.

*
Na kraju dana, umorni smo i srecni. I prepuni slika i utisaka, zbog kojih se i dolazi u ovaj grad. Kao, uostalom, i u bilo koji drugi. I kao sto je izdavanje vize samo povod, jedan od ko zna koliko mogucih da bi se nekuda otislo. Makar na dan-dva, da se udahne duboko, pre nego sto se ponovo uroni u rutinu.