Šta je vreme do protok mog života! Pre mog rođenja vreme za mene nije postojalo kao što za mene neće postojati posle moje smrti. To me niti uzbuđuje niti uznemirava, činjenica kao činjenica i ništa drugo. Vreme tokom života mi, teklo je nekad sporo, nikad da prođe a bogami mnogo puta mi je prolazilo brzo kao da ga vozi Valentino Rosi! Klizilo je brže od peska iz šake raširenih prstiju. Kao mlad imao sam vremena za sve, bukvalno za sve! Da imam devojke, da sa društvom obilazim kafane, da studiram, da igram fudbal, da pecam, da skitam, putujem… Bilo me je svuda po Beogradu, na

Marijino ime i adresu sam napisao na koverti pod stavkom „PRIMA:" kad sam, njoj kao selektorki festivala, prije par godina poštom slao kratke filmove na prvi Mikro festival amaterskog filma (MFAF)  - ideju mladih entuzijasta nezavisne scene da se u javnom gradskom prostoru prikazuju radovi kako neafirmisanih autora - amatera, tako i studenata filmske akademije i profesionalaca. Ideja je uspješno sprovedena u djelo isprva u klubovima i baštama kafeterija, da bi festival napokon dobio svoju stalnu adresu održavanja u Čavketovom pasažu u kojem se nalazi i Ulična galerija, i u programskom smislu se razvija već nekoliko uzastopnih godina te privlači sve veću pažnju istinskih ljubitelja i autora kratkih filmova prerastajući u zanimljiv festival internacionalnog karaktera.

Od 14. do 30. oktobra 2013. u Galeriji nauke i tehnike SANU dogodio je jedan kulturni i umetnički let pod naslovom "Prizren - život u rečima", nesvakidašnji za ovo podneblje. Radi se o svojevrsnom omažu jednom blistavom umu i kulturnom pregaocu, kod nas potpuno zaboravljenom.

 #4 UPDATE, Počeli pregovori oko mogućeg susreta Vladimira Klička i David Haye-a za ujedinjenje šampionskih titula u teškoj kategoriji po WBA, IBF i WBO verziji

 

Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

Прегурати мај.

Прошла је прва слава без мог оца. Када је ударила ноћ уочи славе и када се испоставило да треба издржавати њен минут по минут, постало је јасно да ми је потребна стратегија за сутрашњи дан. Најближе рођаке, нешто преко двадесетак, претворити у све те људе, искључити се емотивно и тако бити способан за пристојну комуникацију, искључити сећања на претходне славе, рутински завршавати послужење. Одрадити дан и вратити се кући.

Већ годинама је најтежи тренутак породичних славља онај после - повратак у празну кућу. То је старо и навикнуто. Одлазак на славље код мојих, а у празнију кућу је оно обележје овогодишњих празника које је још теже падало. Овогодишњег славског сутрадана је требало бити и добар домаћин.

Више од месец дана је прошло откако смо крочили у доба године када се људи, упоредо са даривањима и слављима, баве и бушењима нових рупа на каишевима за панталоне. Мушкарци, углавном. Жене пак, учесталије него у било које

What makes us want to punch each other?

This morning, leaving my home, there was a guy who wanted to take my parking space. But he decided to wait for it in such a way as I could not easily get out of it. I signaled him to move and he inched away - it was enough for me to pass but I had to do six maneuvers to get by without hitting him.

    Fred Melcher je bio poslednja generacija one Amerike, koja nam je bila saveznik i koju smo toliko voleli.

    Rođen je 1918. godine u porodici siromašnih doseljenika iz Nemačke, ubrzo pošto je njegov otac, kao američki regrut u prvom svetskom ratu, umro na brodu za Evropu od posledica španske groznice. Oca nikad nije upoznao.