Osvanulo je divno, sučano jutro u Buenos Airesu. Sa prvim zracima sunca, krenula sam put nacionalnog aerodroma koji se nalazi u srcu grada. Prolazim ulicom u kojoj živi Lucila i uz put nailazim na sliku koja me je tako podsetila na centar Beograda u ranim jutarnjim satima – male prodavnice i pekare se lagano otvaraju, prodavci užurbano sređuju radnje, u vazduhu se oseća miris svežeg peciva i čuju se glasovi vozača koji su se tu na trenutak zaustavili kako bi isporučili robu.

Iskreno, ne mogu dočekati da stignem u Ušuaju. Posle gotovo 20 sati putovanja, neopohodan mi je osećaj da sam konačno tamo... Na putu ka aerodromu, prolazim ’favela’ distrikt koji se nalazi tačno ispod autoputa, što me je podsetilo na nekadašnje stanje ispod Gazele u Beogradu.

Ispod makadamskog druma  prostrla se mala zaravan, sa kućom i mlekarom na sredini,  omeđena  orahom i drvljanikom s jedne, a leskovim šumarkom s druge strane.  Dvadeset  muških koraka u širinu i trideset pet u dužinu, pa se preko kamene podzide, strmoglavi u    šljivik.  Tamo gde se padina ublaži, prostrle se livade, a red vitkih jova, jedna plevara i štala preseku pogled i početak njiva obeleže. Kao da se neko zabrinuo da će mu i imanje niz tu padinu skliznuti, s donje ga strane gustom bukovom šumom podupro. Kroz nju jedna stazica, obrubljena  divljom kupinom, vodi do

U sasvim novoj, novcatoj, glanc 2010. godini vam svima puno ljubavi, zdravlja i sreće žele Žmu, Duca, Pop, Veca, Boris, Gaga, Dića, Iki Varvarin i Jelica!

A, sad sarmu na sto!

Za dobar broj nas pivopija, odgovor na pitanje "koje je pivo najbolje na svetu?" glasi: hladno! Medju onima koji se trude da tu ocenu donesu sa malo više parametara, lome se koplja o tome da li su bolja ona belgijska ili češka. Belgijanci se oslanjaju na svoja jaka piva i sa ponosom ističu da imaju zvanično najbolje pivo na svetu - Trappist Westvleteren, dok Česi mirno i bez uzbudjenja uživaju u svojim tradicionalno kvalitetnim svetlim napicima. Ipak, ako bi me neko pitao koje pivo zaslužuje moju posebnu ocenu i naklonost, odgovor bi zasigurno bio Gines.

Sak ću vam ja ispričati jednu novogodišnju priču. Sve se desilo 31. decembra početkom sedamdesetih, u Jugoslaviji.
Milčika je bila lepa i fino vaspitana devojka. Javljala se komšijama, pomagala starijima i ustajala u autobusu bakama koje ujutro rano idu na pijac, košulja joj je bila uredno zakopčana i, za razliku od većine vršnjakinja u gimnaziji, uvek je nosila prsluče. Imala ja planove da završi medecinu i da postane

ili

ODBROJAVANJE do još jedne nove, novcate Nove godine širom sveta (a i kod nas)

Često zaboravljamo da živimo na dovoljno velikoj planeti podeljenoj na razne maštovite i neverovatne ljudske načine (mahom potpuno nepotrebno, ali takvi smo mi ljudi, volimo da mislimo da smo "vladari planeta i Univerzuma" - fascinating, rekao bi Mr.Spock, sa planete Vulkan na kojoj je sve skroz drukče nego na Zemlji), dakle živimo na planeti koja ima - vremenske zone, a one direktno utiču na to kome će Nova 2010., stići PRVA, a kome POSLEDNJA. A prvo smo se morali pokušati dogovoriti ŠTA je uopšte ta NOVA, kad počinje i zašto i koliko dugo traje, nezavisno od toga ko će biti onaj koji će reći "moja je, moja je, prvi sam je vid`o!"(ljudi imaju i tu neobičnu sklonost da misle da oni poseduju neko posebno svojstvo da određuju ŠTA je vreme, a ne da je - obrnuto, ali to je sasvim druga priča). DakleM - ova NOVA, prvojanuarska kakvu volimo i poznajemo relativno je mlada ljudska izmišljotina, tek par vekova, negde od XVI veka, pa polako kroz stotine godina nekako kao - skoro svi smo prihvatili da je to dobro merenje vremena i dogovorili se da je 31.Decembar / 1.Januar Dan / Noć koji svi ravnopravno i skoro ravnomerno dobijamo kao šansu za - novi početak, za vreme kad je poželjno i dozvoljeno biti pun nade, raspoložen, radostan, bezrazložno srećan i svima drugima oko sebe od srca želeti - sve najbolje.

Zašto to isto ne radimo i drugim danima - ne bih umela da odgovorim.

Domaćica u opštim  crtama

 Ponekad se pitam kako su naše majke sve stizale.. radile, čitale nam bajke, peglale muževima košulje, svaki dan imale za ručak kuvano. Ja kad uspem tri dana za redom da skuvam nešto, ponosna sam na sebe kao da sam odbranila magistarski na nekom privatnom fakultetu. Ako je sva tri dana i jestiv onda sam ponosna kao da sam isti odbranila na državnom.

želim da vam, ovim videom,

U životu sam neke stvari radio premalo, neke taman koliko treba, a seobe spadaju u onu treću vrstu. Broj prenešenih ali nikad otpakovanih paketa se sa svakom selidbom uvećavao, a lenj kakav već jesam neke od njih nisam otvarao već dvadesetak godina. A drugo što treba da se zna je da sam kao mladi junoša pisao neku kao poeziju, mislio sam u ta doba dosta dobro o njoj, ali sam prestao sa tim kada sam napunio 24. To se nimalo slučajno poklopilo sa prvih nekoliko meseci

- Mama, neka deca u školi kažu da nema Deda Mraza, već da mame i tate kupuju poklone i stavljaju ih ispod jelke!
- Ma, ko to kaže?!
- Neki drugari iz razreda.
- Kakvi su ti to drugari koji šire neproverene priče? Otkud oni znaju?