Tomašević - SPC

„...zato nam je potrebna pomoć sveštenstva da naša deca, uz vrhunske sportske aktivnosti, koje možemo da im ponudimo, imaju i duhovne: pouke otaca, obilaske naših manastira, međusobno druženje, širom svete Srbije, na sportskim terenima i u crkvama i divnim portama.... U zdravom telu imamo zdravu dušu, a to će naša deca imati kroz veru i sport. Zato nam je bitno da sportski klubovi imaju saradnju sa sveštenikom koji će ih duhovno krepiti i biti moralni pokrovitelj. Da razgovara sa roditeljima i decom, da ih savetuje u duhu naše lepe vere, da bi se tako edukovani usmerili u dobru a zaobišli huliganstvo na terenu i tribinama...“

Dejan Tomašević

Mada još nije prošlo prvih hiljadu dana Vlade, te da je verovatno krajnje nekorektno zakerati i tražiti dlaku u jajetu. 

Ipak, moram da pitam: gde su ti šalteri za brzo reagovanje?

»Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja.« (Nikola Tesla)

Obično u Liku ulazimo leti. Kad upeče zvezda bez milosti, makija se zguri od vrućine, ono malo trave se pretvori u suvotu koja se na dodir u prah pretvara, samo boce se srećno plave, a kamen se rastapa dok na njemu treperi jara. Jedino se u useklinama napravljenim tankim i presušivim vodama, dragama dugog prvog a, zeleni  neko ubogo drveće koje onako kegavo i trnovito prkosi svim zakonima gravitacije. I svaki put mi padne na pamet, kako je moguće da se među tim gudurama, gde je i đavo rekao laku noć, u tom kamenjaru u kom caruju zmije i vetrine, rodio najveći sin naših naroda. Kako su tumarali i spoticali se geni po tom bespuću, i uspeli da se sastave u spoj potreban da nastane genije kog vreme nije moglo da stigne, niti još uvek može. Šta uopšte rade ljudi u onim grupicama kuća, koje kao lastavičija gnezda se guraju po kamenju, pod horizontom istim tim kamenom porubljenim?

Rada je imala  tremu i Bane je to osetio.  Dok su se spuštali Čuburskom ulicom čvrsto mu je stezala ruku, kao da hoda po ledu;  kad su skrenuli u Kraljevića Tomislava, stisak je postao grčevit. Pokušao je da je malo raskravi : “ Ne brini, ne ideš kod kraljice, idemo kod mene. I majka i tetka su sasvim jednostavne žene i sigurno Te neće pojesti, naročito zato što su stalno na dijeti“.

Dijeta je, već na prvi pogled, bila neuspešna. Gospodja Olga, Banetova majka, bila je nešto niža od Rade, prijatnog okruglastog lica sa plavičastim očima, pravilnog stasa po kome je pravilno rasporedjeno dvadesetak kilograma viška. Tetka-Ruža, kojoj se Bane obraćao sa Tante-Roz, bila je iste visine kao i sestra, tamno plave kose i izrazito plavih očiju, strogo napućenih usta i viška kilaže nepravilno rasporedjenog oko kukova.  Odbor za doček  upotpunjavao  je Pera, mladji od Banetove mladje braće, preterano krupan jedanaestogodišnjak vodnjikavo plavih očiju i bujne grguravo plave kose, kao da je kolmovana.

Srbi su Srbi a naročito smo mi Srbi, reče vladika Grigorije.

"Budimo  ljudi iako smo Srbi"-reče patrijarh Pavle.

Kako za koga, ali  ja sam mišljenja da je Pavle najpametniji i najčasniji od svih vladika, koji je i ponašanjem i rečima učio vernike da budu ljudi pre svega.

Nedavna izjava Tome Nikolića „da su za njega Srbi iz Republike Srpske Bosanci,(nije rekao Bošnjaci, govorio je o geografskoj a ne nacionalnoj odrednici) iako neki od njih ne vole da ih tako zovu“ izazvala je lavinu nacionalno i pravoslavno-svetosavski ostrašćenih napada, čemu se , na moje iznenađenje, priključio i vladika Grigorije.

Sada već neki govore kako su Srbi sa severa Kosova „srpskiji“ od onih južno od Ibra i glupostima nikad kraja.

Kašičar © Čeda Vučković

Jutro bez plana, osim da ptičarim negde... U kolima širim mapu – kuda? Možda Pančevački rit? Tamo pronalazim jako visok vodostaj, bez plićaka pogodnih za ishranu ptica, samo dve  gluvare i jednog  velikog vranca i – zaključanu rampu na nasipu! To prosto nema svrhe, pa zovem prijatelja da zajedno obiđemo ribnjak u Barandi, kažem da za 20 minuta mogu da budem kod njega, na šta mi on, tek probuđen, odgovara: „Ne mogu da se našminkam tako brzo“.

gost autor: Patrik Kondel

prevod: Nevena I.

Prilično je mnogo vike, pisane velikim slovima, u mejlovima gde me nazivaju "cionističkim bukačem", "odmenskim radnikom za Jevreje subotom" (to su se lepo dosetili, zar ne?) i, naravno, sve uobičajene omiljene im etikete - nacista, rasista i tako dalje. Došlo je dotle da ako me ne nazovu rasistom makar jednom dnevno, počnem da se brinem da ne radim štogod pogrešno. Zato samo vi nastavite tako, narode. Odlični ste u svom poslu, a ovaj video je namenjen baš za vas takve.

Članak je objavljen u subotnjem dodatku Kultura-Umetnost-Nauka dnevnog lista "Politika" od 01.04.2000. godine, u serijalu "Prema novom humanizmu: Renesansa čoveka" koji je inicirala naša poznata književnica Jara Ribnikar - uz redakcijski izbor naslova i podnaslova (predloženi originalni naslov bio je "Humanizam bez duhovnosti - Nemoguća misija"; prim. autora).

Krajem 1998. godine saopšteni su rezultati eksperimentalnih istraživanja na uglednom američkom Djuk univerzitetu o uticaju molitve na brzinu postinterventnog kliničkog oporavka akutnih srčanih bolesnika podvrgnutih tzv. koronarnoj angioplastiji. Slučajnim izborom odabrana su imena jedne grupe bolesnika na klinici (a da o tome nisu znali ni oni ni njihovi lekari) i zatim prosleđena sveštenicima u nekoliko različitih religijskih centara u Jerusalimu, Nepalu, Francuskoj i SAD, koji su se molili sa njihov oporavak. Potonje kliničke analize su pokazale da su se bolesnici iz ove eksperimentalne grupe oporavljali jedan i po do dva puta brže od preostalih iz kontrolne kliničke grupe, što je odmah iniciralo planiranje proširenog eksperimenta u pet uglednih medicinskih centara u SAD!