Posle srpsko-turskog rata 1876-1878 godine, razočaran odnosom srpske države prema ratnim invalidima, jedan poznati pisac je napisao priču koju je završio rečima "ovo je moj prilog".

Videvši jedan komentar na statusu moje školske drugarice iz Jagodine jutros, ja sam poželeo da napišem jednu takvu priču, ali o invalidima jednog drugog rata.

Priča je nastala u afektu, pa se izvinjavam svima koji znaju da nisam religiozan, iako sam dobio sve "pečate" SPC i čak pozivam komšije i prijatelje 9. januara uz odgovarajući protokol (kako zbog svoje supruge, tako i zbog svoga pokojnog dede, koji jeste bio religiozan). Trudim se da razumem o čemu se radi, koliko god mi ni sam protokol a još manje bukvalno značenje "priče" nisu previše bliski. Metafore i parabole, naravno, koristim, pošto nemamo mnogo boljih, posle milenijuma istorije u religiji - i tanke korice onoga što je iznad.

Dakle - ovo je moj prilog - prepisan sa Fejsbuka pre svega zato što mislim da je vreme da taj rat samih protiv sebe završimo, pa činim ono što je u mojoj moći da tom budućem - nadam se ne tako dalekom - miru doprinesem, kako znam i umem.

Kalendar koji se trenutno koristi na većem delu planete ima niz imperfektnosti koji su posledica istorijskog legata te male spremnosti da se izvrše znatnije promene. Naime, dužina sedmice i meseci su arbitrarno postavljene, za razliku od godine i dana koje su prirodno determinisane, što po automatizmu stvara problem. Svakako, ne bi ni bilo dobro da broj dana za koliko Mesec obiđe oko zemlje (29,5) bude jednak dužini meseca (koji bi naizmenično imao 29 i 30 dana). To bi stvorilo višak od 9 ili 10 dana, te bi onda imali problem koji su drevni Mesopotamci rešavali uvođenjem trinaestog meseca svake četvrte ili pete godine (koje su posle počeli smatrati baksuznim).

 Iako je praznik Preobraženja Gospodnjeg jedan od najvećih hrišćanskih praznika,  meni više predstavlja i označava neku specifičnu poziciju u vremenu i prostoru,  nešto kao  glasnik koji mi  nosi lošu vest, da je letu sasvim sigurno blizu kraj, saznanje koje bi Olivia N. John opisala pevajući, summerdays drifting away tra la la la...nagoveštava mi da se posle nedavno dostignutog letnjeg pika nezaustavljivo survavam u zagrljaj jeseni (ovo je baš bitchy) koja čeka i vreba tu negde iza ćoška da likuje s prvim nadolazećim kišama. To može u startu izazvati blagi osećaj teskobe i mrzovolje kod mene, a kad sam mrzovoljna  prilično sam nespretna, i znam da upropastim neke lepe  susrete, prilike, i dr. Nedajbože da upropastim ovaj sa vama, posle dva meseca umerene letnje ćutnje i retkog pojavljivanja na blogu.

Od danas su zvanično u Vojsci Srbije uvedeni u činodejsvo popovi, hodže i kapelani.To ne znači da će  sada biti uobičajeno pozdravljanje „Pomaže Bog“, „Hvaljen Isus“ i "Es-Selamu 'Alejkum“, i da ispred stroja starešine i visoki državni i vojni rukovodioci umesto „Gospodo vojnici, podoficiri i oficiri –Zdravo“, umesto „Zdravo“ izgovoriti navedena tri verska pozdrava. Pa naravno da neće. Ovo je samo još jedan marketinski i retrogradan proces u okviru revitije istorije , kakvih je mnogo od 2000.godine.

Duhovna elita.

Tog sam proleća mislio po prvi put na more u Egipat. I kao što moja kuma ume da kaže - „vi ptičari ste kao Masoni, gde god da idete, imate kontakte“; pošaljem ja tako mail nedavno preminuloj Mindi Baha el Din da se raspitam za neku mogućnost ptičarenja na tankom budžetu, koji nije dozvoljavao usluge vodiča.

Carevine i države su dolazile i odlazile, a on je ostao. Razne vojske su marširale pored njega, dolazili su poraženi pobednici i ispraćani pobeđeni okupatori, a on je stajao. Dinastije se smenjivale, bezbrojne vlade se dizale i padale, razni režimi su uspostavljani i obarani, a on je mirno gledao. Sve je prolazilo – on je opstajao. Zar nije smešno i tužno da se jedan današnji ministar usuđuje da govori šta treba ili ne treba da se radi sa tim i takvim hrastom? Treba prvo da stane pored hrasta i uporedi senke.

Gost-autor Voki Vasić

Mnogo nepoznanica, mnogo stereotipa, a najviše nepostojanje želje da se spozna istina.