Autor: Stefan Basarić, student srpske književnosti i jezika

1/5 Obućar

нит' су ради Турци изјелице...

 Nekadašnji Hotel Boka u Herceg Novom

Nisam fan istorijskih priča, u Politikinom Zabavniku obično preskačem tekstove o istorijskim temama, al' ova je toliko skopčana sa geografskim lokalitetom s  kojim  identifikujem svoje svakodnevno bivstvovanje da je okidanje bilo trenutno...

Miloš Janković, Srbin iz brodvlasničKe familije iz Boke, rođen u Trstu, ostavio je život komfora i proveo najturbilentnije godine ovog vijeka spasavajući mnoge srpske i jevrejske živote za vrijeme njemačke okupacije Crne Gore. Bio je guverner Boke, i svojim položajem uspio da ospori nacističkoj vlasti NDH da uđe u region. Time je spriječio genocid nad srpskim narodom Boke.

Otprilike tim riječima započinje, a praktično i završava,  kratki predgovor objavljenih sjećanja Miloša Jankovića (1992. u Čikagu, a gdje bi inače;)) čiju je kopiju moja porodica nedavno dobila u posjed.

Nekako odmah tokom "oslobođanja" od Feudalizma (Građaninu Kabotu i supruzi poznatoj po kolačima, je odsečena Glava), započinje period užasavajućeg divljanja sada već "slobodnih" građana koji su u građanstvo avanzovali dekretom nove države jednakosti za sve "Egalite" bratstva za sve "Fraternite" i naravno novokomponovane "slobode" opet za sve "Liberte." 

Konačno "oslobođeni" od Jarma  Feudalizma "slobodni" građani su po raskršćima pekli nedužne volove (u Srbiji će to biti odrađeno plišanom Revolucijom početkom tekućeg Milenijuma) vitlajući bivše Poslodavce kako

Odnosi s javnošću zaživeli su, po nekima, u trenutku kada je muzički agent Edvard Bernej, inače nećak Sigmunda Frojda, pozvan da učestvuje u svojoj prvoj propagandnoj kampanji. Naime, radilo se o pokušaju predsednika V. Vilsona da inače prilično izolacionistički raspoloženo javno mnjenje SAD privoli na ulazak u I. sv. rat. Amerika je na kraju ratovala, dok je kampanja zapamćena po sloganu: „Moramo učiniti svet sigurnim mestom za demokratiju".

Povodom posete Harisa Silajdžića Borisu Tadiću, profesor etike Đ. Morđević je sa pridikaonice Peščanika apelovao na M. Nećkovića da posreduje u pogađanju srpske i bošnjačke političke elite oko dizajniranja traume, a ne samo oko pravičnije podele profita od genocida u Srebrenici. Nećković se prevrtao i prevrtao u krevetu, pekla ga je i pridika i narudžba. Poput mesečara, ustao je noćas i zapisao sledeće porušne redove:

PROLOG U SREBRENICI

Srebrenice,

reči,

rečenice!

Iza

Nas četvoro kotrljalo se starim novosadskim putem u stodvajsosmici kolege P, inače alergičnog na nazivanje dotične crvene šklopocije kecom. Kolega P, njegova devojka, moj mlađi brat i ja. Žurimo, koliko je moguće datim prevoznim sredstvom, da stignemo u Novi Sad. Jer 20. je septembar 2005.

Poštovani verniče pravoslavni, hristoljubivi gospodine Vojislave Koštunica,

Iako sam sasvim siguran da imate veoma brzu internet konekciju, kao i da u ovo doba godine obično dremate i tu pogodnost ne koristite, uveren sam da ćete se do proleća sasvim razbuditi i na sopstveni 66. rođendan pročitati reči koje Vam upravo pišem. Ne, ne brinite, ni tada neće biti kasno da saznate da je danas, po onom Vašem kalendaru, tek 27. februar i da Crkva kojoj pripadate ovaj dan posvećuje prepodobnom Prokopiju Dakapolitu i prepodobnom Talaleju.

Neće biti kasno ni za

Bilo da smo autodestruktivni i da sami sebi nanosimo ožiljke, ili da to činimo drugima, u našoj su tradiciji ožiljci.

Svi se pitaju ko su ljudi iz Crvene podrške, supertajanstvene inicijative za kojom bezuspešno traga cela intelligence „Kolektivnog Zapada"?? Evo, budite i sami tragač/ica Vašingterne i uradite profiling po ovom izveštaju sa osmomartovskih događanja u režiji BG leve scene. Za početak zapazimo da, kad su u pitanju čak i osmomartovski shvaćena prava žena, u BGu nesinhronizovano postoje barem dve leve scene, nešto kao dve leve noge.

Kao što svi bumeri znaju, nit se može nit se treba više zamarati detaljima o savremenosti.