Гост: амика – Миливој Анђелковић, књижевник

Када се деспот Стефан Лазаревић враћао из Константинопоља у Србију, да у војни поврати престо и власт, задржао се на острву Митилени (Лезбосу). Ту се и оженио, не из љубави на први поглед, већ из промишљених политичких

Pisao sam kojekuda o tome nekoliko puta ali moram još jednom, tek da se ne zaboravi.

Na ivici Trga Republike, usred Beograda, između ulica Despota Stefana, Braće Jugovića i Makedonske zatekla se čudna skupina zgrada nastalih u raznim vremenima i tih nekoliko zdanja čine neveliki gradski blok kao zgusnuto, nelepo do uvredljivosti ostrvo u gradskom moru. Uočljiv je, nezaobilazan, pokazuje svoju tužnu golotinju, onu građevinsku, arhitektonsku, prodire u okolinu gušeći je ali je vidljiva i ona nagost iznutra, primitivna, osiona, nekulturna ali istovremeno i tužna, obavijena nemirom zbog nebrige onih koji bi trebalo da bdiju a možda i nije nebriga već nemoć pred silama koje nadiru u grad i osvajaju ga neumoljivo. Urbani arte fact u sred grada jasno i nedvosmisleno pokazuje gde je Beogradski kulturni model stigao, kojim jezikom grad sada govori i šta će mu se desiti ako se ovakav govor u gradu nastavi i neko mu ne stane na put i zapuši usta koja izovarajući svoju mantru kojom zagađuje i unazađuje Beograd.

Samo naivni su mogli verovati da vojno-policijski i politički vrhovi Hrvatske, BiH, Srbije, RSK, RS i Kosova nisu znali za zločine koji su činjeni tokom provođenja njihovih politika “usrećivanja sopstvenih naroda” po cenu unesrećivanja drugih pa u krajnjem i sopstvenog.

 

Sve je to bila ogromna i zločinačka cena njihove lične materijalne, kriminalne i političke alavosti. Ko ne veruje neka pogleda sa kojim materijalnim bogastvima su oni i njihovi saradnici živeli tokom ratova i izašli iz ratova a i kako su se kasnije bogatili.

Način na koji su Vlada i predsednik Hrvatske stali iza presuda dvojici generala je veoma razočaravajući za sve one koji su mislili da je na balkansko ludilo stavljena tačka ili je u dogledno vreme to moguće. Na žalost, pokazuje se upravo suprotno, da vladajuće elite imaju itekako filing i lične i političke veze i obaveze prema devedesetim, a nije mali broj ni onih koji su i aktivno učestvovali u “stvaranju istorije” a posle se malo obukli u demokratsko i evropejsko ruho. Ne brani gospođa Kosor generale već HDZ i njenu nacional-šovinističku politiku upadajući u zamku da zapravo opravdava zločine, umesto da to iskoristi kao otrežnjenje hrvatske javnosti i trajno distanciranje od ludila, slično kao što je to jedna demokratska Nemačka učinila.

Mesić sada kaže da “Nema nikakve sumnje da je državni vrh za te zločine znao.

 

 

NME je malo pozurio i vec sredinom novembra objavio listu najboljih pedeset rock and roll albuma posle 2000. Sledeci albumi su izdvojeni kao najvredniji:

 

1. The Strokes - Is This It
2. The Libertines - Up The Bracket
3. Primal Scream - xtrmntr
4. Arctic Monkeys - Whatever People Say I Am, That's What I'm Not
5. Yeah Yeah Yeahs - Fever To Tell
6. PJ Harvey - Stories From The City, Stories

     

Za drugu polovinu septembra dvehiljadeprve godine imao sam zakazanu (nekoliko meseci unapred) strucnu konferenciju. Veoma sam se radovao odlasku u New York. Nikada pre nisam bio u Velikoj Jabuci. Planirali smo ostanak tako da nedelju dana imamo za privatno zezanje po Menhetnu i okolini. Celog tog leta se po kuci pevalo "start spreading the news...", bas je bilo uzbudjenje. Dobro, neko ce reci bezveze, sta se pale matori (tada ne bas toliko) ljudi na Njujork i slicno, ali je neka marsruta bila isplanirana (in no particular order):

ПРВА СРПСКА ИНТЕРНЕТ МРЕЖА 1991. године

Прилог историји развоја интернета код нас

Слике  су велике да би текст био читљив, па кога интересује... Па онда смањене јер клиѕач за слике није радио...

 

 

5.10.2000. 

Nisam bila na stvaranju. Ne volim barikadnu istoriju. Tačnije: u Istoriju nisam više verovala. Sedela sam kod kuće, i gledala kako se ponašaju: vernici?

Pomalo depresivna ne)radnja, priznajem. Iako ni u depresiju ne verujem: Ako želiš da budeš dobro, uvek ima načina. Uprkos (Istoriji. Uprkos verovanju da nema uvek.