Planinsko područje Cholomontas, centralni Halkidiki (foto Wikimedia Commons)

Razmišljao sam o ovom blogu proletos, ali su me poplave bacile u depresiju i stvorile utisak da je sasvim besmisleno ma kome opisivati gde da posmatra ptice u Grčkoj. Možda i jeste. Ipak, neki moji prijatelji su baš u tu oblast otišli, pa se već i vratili, a sve bez informacija gde da tamo traže ptice, pa ću pokušati da to sada donekle ispravim.

Nedavno sam u Podgorici provela devet divnih dana sa ljudima koje volim. Nikada ranije nisam bila tamo i nisam znala šta da očekujem. Dočekao me čist grad, mnogo zelenila, poneki spušteni ivičnjak i jeftin taksi. Međutim, ono što grad čini gradom jesu ljudi. A kako sam doživela Podgoričane?

Prijatno subotnje jutro, blaga temperatura i svez vazduh uz svezu kafu fino bude, oblaci lice na spicu iz Simpsonovih. Nazalost vetra na Queensu ima dosta, nekoliko stanica pred teniski centar voz #7 putuje visoko iznad zemlje pa je lako videti zastave i drvece koji se vetru klanjaju.

Oba singls meca koja danas pomno pratimo -- Aleksandra Krunic protiv Petre Kvitove, zatim Novak Djokovic protiv Sem Kverija -- na semaforima ce pokazati zastave koje dosta lice jedne na druge. Ma koliko Srbija, Ceska i Amerika bile razlicite, njihove zastave se sastoje od istih boja plave bele i crvene,

1. april 2020.

U Čileu još uvek nije proglašena zabrana kretanja. Ipak, pitala sam vlasnicu stana u kome sam, a potom i lokalnog žandarma kog znam preko Ane da li misle da je uredu ako odem do Nacionalnog parka. Znam da su svi nacionalni parkovi zatvoreni, ali sam se ponadala da ću možda ipak moći da prošetam oko nekog jezerca ili da se popnem na neki od vrhova, koji nisu u sastavu NP. Smetnula sam sa uma da je u Patagoniji doslovno sve privatizovano i ograđeno, te da je skoro nemoguće naći neku skrajnutu stazu koja će vas odvesti na planinu ili kojom možete

20. april

Iako trenutno ne putujem, blogovi i dalje izlaze, samo otprilike na dve nedelje. U najnovijem blogu pričam o tome zašto sam odustala od preseljenja i kako provodim vreme u izolaciji, a tu je i nastavak priče o bezimenom psu koji mi je postao prijatelj.

Odlomak:

"U Patagoniji ima mnogo lutalica. Mogu se videti ispred ulaza u prodavnice i zgrade, gde mirno leže, čekajući da ih neko nahrani. I ljudi im zaista donose hranu, brinući se i o tome da im podmetnu kartonske kutije kad je hladno ili kišovito. Stoga su sve te lutalice dobro uhranjene. Nikada nisam

Sirinićka Župa. Enklava na jugu Kosova. Dvanaest hiljada pravoslavnih Srpskih duša okruženo Albanskim selima sa svih strana. Jedna lepo uređena crkva i strah.

Tamo smo se zaputili moja drugarica Cica i ja sa ekipom televizije Beograd za uskrs 2006 godine.

3. maj

Ovaj pas opasno liči na mene:

- Neutešan je kad ga gazdarica noću veže u kućici.

- Između hrane i otpuštanja

Sviranje na ulici je pos'o k'o i svaki drugi. I radi se stalno. Mnogi se začude kada im kažem da sviram tokom cele godine, jer nekako većina misli da

JEDAN BAKSUZ I MNOGO MALERA

*

Turistička unija Kirgistana organizuje četvorodnevnu turu do jezera Kul-Suu. Srećno podudaranje datuma sa pretposlednjom nedeljom mog raspusta. Taman za oproštaj od Kirgizije. Slutim da bi to mogao biti nezaboravni završetak ovog leta. Avantura koje ću se sećati u predstojećim mesecima dok budem živela kao ‘sav normalan svet’. Uspomene kojima ću se hraniti u teškim trenucima.

Krećem po njih.

*

Ima