Kako bi zivot izgledao kada bi konstantno bio pracen muzikom u tvojoj glavi? 

I sad kao neko dobije posao u firmi koja radi monitoring ljudskih zivota preko nekih kamera integrisanih u klijenta i njegov zadatak je da mu pusta muziku prema situaciji u kojoj se ovaj nalazi. Kao u filmu ...

Ažurirani raspored tribina je u prilogu.

Napominjem da će (drugo) novosadsko druženje biti neformalnog karaktera, što znači da ću biti tamo od 18 do 21 h, a vi se pojavite u tom intervalu, da popijemo kaficu a možda i pivo, i malo proćaskamo o svemu :)

Za završnu tribinu u Beogradu potrebno je da se unapred rezervišu mesta i nabave karte (po ceni od 200 rsd), a sve info možete dobiti preko mejla ciklonomad@gmail.com

U proleće 2010. godine Trinidad se našao na samoj ivici teške političke krize, u trenutku kada se trinidadska mladost odlučila za bojkot. I to, pod parolom „Do so Trinidad", ni manje ni više nego kompletnih nastupajućih parlamentarnih izbora. Čitav se Trinidad mesecima tresao od protesnih šetnji i zborova, zapaljivih reči i govora, kao i hvalospeva i oda nekoj novoj svetloj budućnosti - sve dok nije došla predizborna ćutnja i ... dan odluke.

Priznacete..nije bilo bas tako...

Najezda raznoraznih jezika po Knez Mihajlovoj. Vodic sa nasih prostora koga ubrzano prati nekoliko desetina amerikanaca u poodmaklim godinama, standardno obucenim u sorceve-bermude veselih boja, sa obaveznim kacketima i zivahnim pokretima iako sa po kojim kilogramom viska. Kinezi koji kao da su zamenili cuvene japanske turiste, potpuno odusevljeni jure ka Znaku ? ....usput promase Sabornu crkvu i staju ispred osnovne skole tik pred crkvom.Slikaju. Neko im ipak pokaze crkvu. Jure niz ulicu, slikaju sada crkvu. Odose posle trkom

Šta se bijeli u gori zelenoj,

Dal je snijeg il su labudovi..

U našem slučaju to su oči sokolove.

Rođena sam u Beogradu, i ne postoji grad koji više volim od ovoga grada. Stara Bežanija, crkva Sv. Georgije, Blokovi, Sava, Dunav, Dorćol, 25 Maj, ulica Zmaja od Noćaja, Kališ, Košutnjak, mogla bih da nabrajam satima, danima, mesecima i godinama,

23. septembar

Prošla!

Bilo je čupavo, ali ne zbog papira - njih nisu ni pogledali. Problem je što se odobrava samo 24 h za prolaz. A

ja imam feri u petak, znači, moram da čekam dva dana u Chaitenu. Naravno, redosled saobraćanja buseva i ferija nije usklađen. Njih ima ponedeljkom, sredom i petkom, i satnice im se preklapaju.

Morala sam da čekam da pozovu nekog šefa, koji je, srećom, ustao na pravu nogu, a i razume osnovnu logiku, te je aminovao da me ipak puste.

Ostaje još da dočekam i preživim taj feri i stignem u Puerto Mont. Odatle bi sve

Na sever, u avanture nove,
cujem kako Tajland zove.

Tu je, na korak od mene,
za put pravo je vreme.

Konacno i to da shvatim.
Nastavljam kada se vratim...

Thai

Dalibor Kokic

Foto: Mira Zdjelar

U mnogim delovima sveta automobil je prerastao značaj prevoznog sredstva i postao neka vrsta telesnog produžetka, obaveznog priključka ljudima. Bez automobila jednostavno se nikuda ne izlazi, automobil se ostavlja na mestu što bližem krajnjem cilju kako bi se smanjila potreba za pešačenjem. Šetanje gradovima, lutanje, tumaranje, ostavlja se samo besposličarima i onima koji ne mogu sebi da priušte kola.

Javni prevoz, stub evropske civilizacije, u Americi (govorim o celom kontinentu, od severa Kanade do Ognjene Zemlje) kao ozbiljna institucija postoji samo u nekoliko velikih gradova. Drugde vas život vrlo brzo podseti da je automobilska industrija vlasnik kontinenta. Kada sam se prvi put našao u Južnoj Americi i počeo da živim u São Paulu, nekako se nisam tome nadao, ali sam vrlo brzo shvatio da ovde ne samo da je automobil «ljudima koji drže do sebe» najdraži prijatelj, već da su oni najbogatiji prevazišli i taj stadijum, i voze se privatnim helikopterima da bi izbegli mešanje sa vlasnicima automobila u zakrčenom saobraćaju. Upozorili su me mnogi dobronamerni (vlasnici automobila) da su gradski autobusi i vozovi jako opasni, i da se njima ne treba voziti. Nekoliko meseci kasnije shvatio sam kolika je to besmislica, i od tada mi je život postao lakši. No, to je već druga priča.