Budimir Ničić pokušava da na "Slobodno srpskom" razgovara s ovim... ajd', da kažem čovekom, mada je to teško reći, a i to Ničićevo strpljivo razgovaranje (ako pogledate uverićete se) zaista odaje utisak  nemogućeg pokušaja da se priča s tim... ne mogu da napišem

Gospodin  Bedžet Šalja - direktor Odbora za ljudska prava (nemam želudac da pišem o tome ko je i kako naložio ovog - jeste nekorektna sam - idiota,  koji je pri tome fašisoidan i beslovesan - bez ikakve ideje da ona priča o Žutoj kući ima neke veze s mozgom, drzak, 

 

Premijer Srbije  nije covek koji jedno prica drugo radi, vec je osoba koja uglavnom radi sve suprotno  od onog sto prica. I sa timm, kao ni zbog tog, ocigledno nema problema.

To sto Aleksandar Vucic nema problema sa  sopstvenim lazima je iskljucivo njegov licni problem. Medjutim,(nedostatak)  reakcije domace, ali i  strane publike na nekad stvarno notorne lazi srpskog premijera       jeste tema vredna analize.

 , Brisel je samo  nastavio sa svojom pragmaticnom  ulogom u kvazireformskoj predstavi u izvedbi vladeSrbije, ovog puta Aleksandra Vucica.   

Pescanik.net ce, najverovatniije vec od sutra biti ponovo dostupan. Menja se domacin domena ili kako se to vec kaze i sve te tehnicke komplikacije traju. Ipak, ovaj slucaj sa sinhronizovanim napadima otvorio je jednu mnogo vazniju temu, koja se vec godinu-dve vuce po partijski opredeljenim medijima. Ta podela na dve Srbije, koju su ustolicili oni koji se pretenciozno podrazumevaju Prvom, a ispred Druge, ranije je stajala na granici podrske LDP-u. Sada, kada LDP postaje razumna partija i ta koja pruza podrsku, stvar se morala jos vise suziti i granica dve Srbije se postavila na Pescaniku. Uz

 

 

Pred prve višestranačke izbore u Srbiji, 1990. godine, tamo negde krajem septembra i početkom oktobra behu po prvi put utvrđena pravila predstavljanja stranaka na Radio televiziji Beograd koja će kasnije menjati imena i nadimke.

Naleteh (opet) na jedan interesantan clanak u Pecatu: Tako je govorio „Peščanik" koji pocinje podnaslovom:

Ako su kritike na račun Zorana Đinđića dovoljan dokaz krivice za „kreiranje atmosfere koja je dovela do atentata na premijera Srbije", kako to tvrdi „druga Srbija", znači li to da bi istraga trebalo da se proširi i na autorke „Peščanika"?

Kad sam procitao ovo pomislio sam: e bas ga i ovaj pretera. Ali kad sam procitao clanak zakljucio

 (Ovaj sam tekst sačinio, ima tome desetak i više dana, ali me je sticaj meteoroloških okolnosti sprečio da ga objavim u dnevnoj štampi kako sam planirao. Ipak, evo ga stavljam na blog, čisto da se ne baci.)

Odmah da kažem, potpuno se slažem s Perom Lukovićem: ne verujem u objektivno novinarstvo. U objektivno informisanje da, ali samo donekle, U smislu, kad se desio zemljotres, gde, koliko Rihtera i slično...već kod tumačenja posledica, iz sektora objektivnog zagazili bi u subjektivno, a kamoli kad su u pitanju novinarski tekstovi analitičkog

 

Predrasude u dobroj meri utiču na naše odluke. Sad, sreća je u svemu što su one neretko ograničene na neko naše bliže okruženje. Problem izgleda nastaje, posebno u vremenima masovnih medija, kada i predubeđenja postaju masovna.

Godinu dana, a možda i više, nisam pisala na ovom blogu. Razlozi su meni bitni ali verovatno ne i Vama koji ćete možda ovo pročitati. A razlog zašto sada, posle toliko vremena, pišem na ovom mestu - nalazi se u sasvim malom i sasvim ličnom događaju. Danas sam se, kao i svakog dana, parkirala u ulici u kojoj živim. Na Vračaru.

Iscrpljujući incident je završen, baner i direktni link emisije Peščanik, vraćeni su tamo gde im je oduvek bilo mesto. U to sam, nekako, od početka verovala i dalje uporno insistiram da Peščanik i B92 prirodno pripadaju zajedno.

 

Rekla bih ovde nešto o polemici koja se već mesecima vodi u medijima.

Srpskom medijskom scenom, vladaju

Zamenite tenk Kosovom, dajte imena Corporate coveculjku i... eto!