Bilo je to na dan poslednjeg koncerta D. Rundeka u Beogradu kada sam, neznajući da to činim, prestala da pišem. Stajala sam ispred Doma Omladine, malo je kišilo. Pored mene stajao je P. Brajović. Pričao mi je o štetnosti duvana. Ja sam njemu govorila o blogu koji nameravam da napišem. Ne sećam se tačno kako su se te dve teme povezale ali da, bilo je neke veze... On meni o tom zlu koje unosim u sebe, a ja njemu o dugovečnosti (to je trebalo da bude tema tog mog bloga).

- Bojim se samo da sam povukla gen na žensku očevu liniju. Imala sam dve stogodišnjakinje u porodici.

Da je Stiv Džobs nekim srećnim slučajem danas živ, i da je gledao ovaj film o sebi samom, verujem da bi prvo dao otkaze svima koji su ga realizovali, sa izuzetkom govornika u filmu jer oni ne snose odgovornost zašto je film urađen više kao prosečna dosadna reportaža a ne kao dobar dokumentarni film o čoveku koji je, malo je reći, imao uzbudljiv život i veliki uticaj na tuđe živote. Te je svojim, dakle takvim životom i radom, stimulisao stotine hiljada ljudi da krenu sličnim putem ili da, bar, kupe neki od njegovih proizvoda. Ovo drugo, nakon što je raširio svoju industriju van kompjutera, znači na sve druge oblike komunikacije: Iphone, Ipad, Itunes… praktično je nemoguće i zaobići. Tako da se korisnici opredeljuju da kupe sve.

Dođu tako neki trenuci, kad ne znaš da li je nešto oset, osećaj ili osećanje. Pa slušaš samo jednu muziku, koju odavno nisi. Ili čitaš nekog pesnika, koga mnogo puta jesi. To, valjda, i služi tome da prepoznaš ono što ne razaznaješ odmah.

Dugo sam razmišljala da li da napišem blog na temu serije Otvorena Vrata koju uskoro planiramo da snimamo. Imala sam razloge za i protiv i ipak su prevagnuli oni za, najpre praktične prirode jer ne mogu da postignem da odgovorim zainteresovanima iz celog regiona na sva pitanja. Pokušaću to, ovde, gde se osećam kao da su mi vrata otvorena. 

TV serija OTVORENA VRATA snimana je i emitovana u dve sezone, '94 i '95 godine i predstavljala je svojevrsnu kritiku posrnule srpske kulture i političke scene devedesetih godina, kroz jednu građansku ali sasvim neobičnu porodicu. Uprkos tome, premijerno je emitovana je na Prvom programu RTS, u udarnom terminu. Ovo ističem, jer nema te osobe koja je živela u Srbiji tada a koja se ovoj činjenici nije čudila.

 

Ne bih volela da se moj komentar o onome šta je Ana Radmilović napisala o filmu "Sestre" i problemu trgovine ljudima, u svom postu “Zašto naš ngo sektor ne može da se bavi žrtvama trafikinga” svede samo na objašnjenje “Zašto mnogi naši novinari ne umeju da pišu o trafikingu”. Pa ću se potruditi da kažem koju reč više.

 

Prvi razred upisala sam u školi “Vladislav Ribnikar”, koju upravo sada završava moj stariji sin, Luka. U toj sam školi, posle svega mesec ili dva, dobila infektivnu mononukleozu, pa sam morala na lečenje koje je trajalo celu tu školsku godinu. Rastala sam se uz suze od učiteljice kojoj se ne sećam imena, ali dobro pamtim cvetiće i pčelice koje je stavljala u moje sveske.

Kada u jeku izborne kampanje dobijete naslovnu stranu - mora da ste predsednički kandidat. Ili kandidat za gradonačelnika. Ili bar za narodnog poslanika. Ako niste ništa od navedenog, onda vam je Kurir poklonio 2,5 miliona eura.

Poslala sam juče demanti Kuriru. Nisu ga objavili u celosti, niti kako ih zakon obavezuje, nego samo deo - potpuno ga izmeštajući iz konteksta. Advokat mog oca takođe je poslao demanti. Nije objavljen. 

Narodna pesma kaže da se mora neki živ čovek zazidati u temelj, da bi temelj opstao. Inače dođe vila u pesmi i sve ti sruši. 

Jedino što su ovo temelji laži, pokvarenosti i tabloidne izopačenosti.

To je bio moj prvi susret sa mrtvim telom. Ležala je na krevetu, neko joj je gazom već vezao vilicu. Ta je gaza izgledala glupo ali neophodno. Vezana oko glave, kao da je boli zub. Ne znam da iko tako vezuje gazu kad ga boli zub, ali tako mi je izgledalo. Iako sam je videla par dana ranije, odjednom mi se činila nekako manja, crnja i lepša. Trebalo ju je presvući i obući za sahranu. Mrtva tela su teška za presvlačenje.

"...Now I got shrinks that will not rest with their endless Rorschach tests
I keep telling them they're out to get me
They ask me if I feel remorse and I answer, "Why of course!
There is so much more I could have done if they'd let me!"
So it's Rorschach and Prozac and everything is groovy
Singing La la la la La la la lie
All God's children they all have to die

La la la la La la la lie...."  Nick Cave

Pozorište jeste u službi čovečanstva. Neverovatno je koliko se malo govori o snazi i moći koje pozorište ima. Ili koje bi moglo da ima. Naročito u zemljama koje bi u prvi plan trebalo da stave reforme i celokupne društvene promene. Naročito u našoj zemlji, gde je kultura maltene izjednačena sa estradom. Upravo zato što jeste univerzalno, što nije konfliktno, što se bavi ljudskim dušama, strahovima i sumnjama i time menja sliku i o nama samima; što je u korelaciji sa drugima i u dijalogu sa svima; što premošćava ne samo kulturne razlike; što promoviše ideje i pozitivne vrednosti koje bi svi zajedno trebalo da poštujemo, što kritikuje one koje bi svi zajedno trebalo da kritikujemo.... baš zato je čudno da se pozorištu, u nas posvećuje veoma malo pažnje.