Glupost se ovaplotila u još jednoj besmislenoj ideji.

Moj jučerasnji blog izazvao je pažnju i polemiku. U njemu sam se, verujem, na korektan način bavila pitanjem kako mediji tretiraju slucaj saobraćajne nesrece ministra policije, a u svetlu strahovito velikog broja smrtnih slučajeva u saobracaju, potpunog odsustva saobraćajne bezbednosti i transparentnosti rada ministarstava, posebno upadljivo odsustvo postavljanja važnih pitanja na koje gradjani imaju pravo.

Požalila sam se na neizlazak na naslovnoj stranici portala, a u medjuvremenu smo, sasvim korektno, stigli i do stranice sa vestima, dok se na naslovnoj nalaze

Draft resolution on the genocide in Srebrenica

1. Decides to designate 11 July as the International Day of Reflection and Remembrance of the 1995 Genocide in Srebrenica to be observed annually.
2. Unreservedly condemns any denial of the Srebrenica genocide and calls on member states to preserve the established facts, including through their education systems, by developing appropriate programs, also in remembrance, towards preventing revisionism and the appearance of genocides in it FUTURE.
3. It also unreservedly condemns actions that glorify those convicted

Ovo će da zadre u neku stvarno davnu prošlost - al' odnekud moram da počnem.

Godina 1979. Subota. Bojažljivo ulazim u Beograđanku i portiru, koji je očigledno već navikao na takve subotnje susrete, još bojažljivije kažem da bih do „Prekobrojnog časa". Traži mi GSB propusnicu (tada jedini dokument sa slikom koji smo mi, maloletnici, imali), onda nešto važno priča u slušalicu i na kraju me šalje da se pridružim grupi sličnih klinaca koji čekaju pred liftovima.

I tako je počelo moje druženje sa radio talasima...

Po čemu još pamtim tu davnu subotu? Po prvim susretom sa „pravom" miksetom. Mislim, diskoteke su već uveliko šljakale po gradu, kako zvanične, tako i neke poludivlje, po raznim MZ, a u ovim drugim obično su muziku puštali naši drugari, ponosni vlasnici četverokanalnih mikseta... WOW!

Ukoliko išta znamo o ljudima, onda je to da vole da se dele. Na kauboje i indijance, partizane i Nemce... kao i u svim beogradskim školskim dvorištima 1980-te, i u dvorištu OŠ „Stevan Sinđelić" je među osmacima i naprednim sedmacima, zamenivši dve pomenute, zavladala podela na hipike i pankere. I ostalu devedesetprocentu masu koju ta podela nije ni najmanje zanimala. Treba li reći, pripadao sam devedestprocentnoj masi. Pripravništvo u rok grupi bez bubnjara bi me verovatno ubrojalo

- Sledeće godine sam punoletna.

- Kako kad si sledeće godine tek treća godina gimnazije?

- Mama, vreme se ne računa školskim nego kalendarskim godinama.

- Moje se računa:P

Ovo je prilog koji su za Srpsku naučnu televiziju uradili učenici moje škole, u okviru akcije - Đačke vizije naučne televizije.To je plemenita ideja osnivanja dopisničke redakcije u svakoj srednjoj školi u Srbiji. Oni vas obuče i upute u osnove snimateljsko-novinarskog posla, lobiraju da se dokopate minimuma tehnike, pomognu vam da montirate priloge i onda to emituju u okviru svog programa, koji je po koncepciji potpuno različit od ostalih komercijalnih kablovskih televizija. Bave se naukom, kulturom, obrazovanjem i ostalim neprofitnim tricama i kučinama:) Ekipa koja stvara program za ovu televiziju je izuzetno mlada, obično studenti, postdiplomci, nadareni pojedinci, a predvodi ih čovek nepresušne energije i ideja - Živojin Žika Petrović.

U današnje vreme gledamo mnogo neinventivnih reklama. I glupih. Pa i ponižavajućih. Učimo sebe da ne reagujemo, jer svi verujemo da odluke ne donosimo na osnovu njih. Manje više, lično se na sličan način ponašam, odbijem im na glupost i olako potrošen novac za oglašavanje. Osim... osim ako su u pitanju deca. Poslednja u nizu kampanja koje su mi „naišle na živac" je kampanja Erste banke za stambene kredite, čiji je teaser na bilbordu , izazvao