PREVODIOCU

                Jednostavno nisam mogla da odolim, a da ne podelim ovaj fascinantni prevod sa vama. Neću preneti celovit tekst, već samo one najzabavnije detalje, a ko bude želeo podrobnije da se obavesti o tome kakvo nas vreme očekuje do sredine jula, a ima Fejsbuk nalog, može da zaviri na sledeći link:

https://www.facebook.com/djordje.djuric.100

               Na njemu se nalazi i originalni tekst koji je, za razliku od ovog čije vam delove prenosim, napisan valjano, razumljivo i sasvim ozbiljno, kako i dolikuje nekome ko je meteorolog. Do njega ćete dospeti ako kliknete na opciju prikaži original.

              Dakle, da krenem...

Ukoliko posmatramo naftne šokove u poslednjih pola veka, možemo utvrditi da postoji sledeća korelacija: svaki naftni šok biva praćen recesijom. Međutim korelacija ne mora da znači nužno i kauzalitet. Nekakva veza nesumnjivo postoji između naglog porasta cene nafte i ekonomskog usporavanja koje sledi, možda je u pitanju koincidencija ili možda skok cene nafte signalizira recesiju, a pravi uzrok krize zapravo leži negde drugde?

Da bismo ovo utvrdili pogledajmo kakav uticaj pad proizvodnje nafte ima na pad ekonomske aktivnosti. Mehanizam izgleda otprilike ovako (upozorenje - u pitanju je alegorija):

Pera, Mika i Laza žive na ostrvu usred mora. Pera je skuplja suvarke po šumi, Mika lovi ribu, a Laza piše pesme. Svakog dana Pera i Mika (na slici levo) vrše menjažu - drva za ribu, a Laza svakome ponaosob da po jednu pesmu i za uzvrat dobije drva od ribu od Mike. Svaki od njih, nakon menjaže, naloži vatru i večera. Pera i Mika čitaju Lazine pesme, a Laza smišlja nove.

„Dozvolite da citiram austrougarsku uzrečicu: 'katastrofa je, ali nije ozbiljno'“, komentarisao je curenje američkih diplomatskih depeša na Vikiliksu, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski.

Vodećem američkom političkom strategu pridružio se i šef Pentagona, Robert Gejts. „Bez obzira na 'Vikilis' sve ostaje isto. U svetu nas jedni poštuju, drugi nas se plaše, a trećima smo potrebni.“

Treba primetiti da se ni Gejts ni Bžežinski nisu okomili na osnivača Vikiliksa, Džulijana Asanža. Međutim, njihov glas jedva se čuje u kovitlacu

da skratim temu i kažem - zato što nije nadideološka. zato što je frihendična*.

Istorija ume da se poigra na veoma čudan način. Ironija da se ponuđena "nada u koju možemo verovati" uzima na ulici uprkos, a ne zahvaljujući predsedniku SAD Obami, koji je tu nadu pre dve godine nudio šakom i kapom muslimanskom i nadasve arapskom svetu, upravo u Kairu, je meni zabavna. Ne mogu da se ne zapitam nije li i taj govor, koji je tada bio veoma lepo primljen u pomenutim svetovima, doduše sa ogradom da treba sačekati prelazak s reči na dela, dao neki, barem mali, doprinos.

Podsećanje na Kairski govor neprijatnu situaciju za Obamu (i administraciju mu), suočenu sa izborom -- diktator ili "nada u koju Egipćani mogu verovati", čini još neprijatnijom. Međutim, ne treba brinuti, političarski obrazi su debeli, te se na prvu loptu birao diktator, bez da se trepne. No, to je tzv. real-politika ("Kome je do morala neka ide u crkvu," mislim da ne treba da navodim izvor). Demokratija je lepa samo dok se čeka, samo dok od sebe nagoveštaj da.

Hladna noć marta

Fukušimo, ljubavi moja svilenkasta, grejaću te

Tužna sakura.

-Fukušimi od myredneckself-

Ovih dana stalno se pitam koja je kreatura od čoveka smislila da izgradi nuklearku u Fukušimi, gradu svile, voća i labudova. Na mestu zemaljske kugle, gde svako malo zatrese! Pa, svaki osnovac  na kviz pitanje - zemlja zemljotresa? -  kao iz topa će odgovoriti - Japan. Zemljotresi,  i cunami talasi kao posledica, očigledno nisu bili tema za razmišljanje tih graditelja,  trusta čiji su mozgovi izgleda prekriveni koprenom sazdanom od dolarskih niti. Prošlog meseca se eto tako, građanima Fukušime desilo sve po onom Marfijevom zakonu - šta god može poći naopako, poći će.

... ili što bi stari Latini rekli "Ploviti se mora, živeti (baš i) ne"

Skoro tri četvrtine površine planete na kojoj živimo je prekriveno vodom. Zato nije ni čudno što je ljudsko biće od davnina koristilo mora i okeane za transport dobara sa udaljenih tačaka poznatog im sveta. Jedna od prednosti pomorskog transporta je što nije bilo potrebno graditi puteve i pruge, probijati nepristupačne planinske vence pa čak ni obezbedjivati energiju za pokretanje prevoznog sredstva (dugo se za to koristila snaga vetra) a količina robe, koju je na ovaj način moguće transportovati, u poredjenju sa ostalim vidovima transporta, čini pomorski transport najjeftinijim.

Medjutim, za razliku od putovanja kopnom, gde najveća greška koju možete načiniti jeste da skrenete pogrešno na nekoj raskrsnici i da time produžite vreme provedeno u putu (što naravno takodje može da bude nezgodno ako ostanete bez goriva), putovanje morem u pogrešnom smeru može lako da dovede do nesreća koje mogu imati mnogo šire posledice po okolinu (npr. izlivanje nafte iz nasukanih tankera ili prekid podmorskih komunikacionih kablova koji povezuju kontinente)

Iz tog razloga se pomorskoj navigaciji posvećuje mnogo veća pažnja nego kopnenoj a ovaj tekst će pokušati da pruži samo maleni uvid u izazove koje navigacija morima i okeanima nosi.

Određeni komad detinjstva proveo sam u parku na Zelenom vencu. Dobro sam poznavao ovu uređenu zelenu površinu komplikovane strukture i namene. U njemu sam prvi put razbio glavu. To mi se desilo posle jednog suviše kratkog skoka sa ljuljaške posle koga me je drveno sedište, zaljuljano preko mere, odalamilo u potiljak. Krv je obilato curila i ta slika prilično je uznemirila moju majku koja me je odvela u najbližu bolničku ustanovu kraj železničke stanice gde sam efikasno hirurški zbrinut i vraćen u park.