U dvodelnom dokumentarcu "How climate made history" autori iznose smelu tvrdnju po kojoj je čitava istorija oblikovana klimatskim promenama. Počev od globalnih, čija se vremena trajanja mere milenijumima, i koje utiču na stvaranje i odumiranje pojedinih vrsta, do lokalnijih, u kojima klimatske preturbacije koje se mere vekovima utiču na masovne migracije, kao i na nastanke i nestanke mnogih civilizacija. Pa sve do onih sasvim sporadičnih, koje jednako mogu uticati na uspone i padove ideologija, izbijanje revolucija, ili u najmanju ruku na snaženje i padove dinastija, ili početke i krajeve regionalnih i svetskih ratova.

Koliko god ljudi bili uvereni u svoje sposobnosti da razlikuju istinu od laži (ili, daleko bilo, da slažu tu i tamo), nauka govori nešto sasvim drugo. Naime, na osnovu više istraživanja verovatnoća po kojoj su ispitanici bili u mogućnosti da detektuju neistinu bila je u proseku tek nešto više od 50% (tačnije 54%) - što je u principu jednako uspešno koliko i puko nagađanje.

Kada je stvarno uopšte i počelo moderno doba? Za ono starije da se i pretpostaviti da je potaknuto nekim davnašnjim "prirodnjacima", u trenutku kada su otkrili vatru, ili šta već. A opet, možda pre kada su neki onovremeni "društvenjaci" shvatili da nikakvih tamo vatra ili čega već nikada ne bi ni bilo da upravo oni to nisu dozvolili i omogućili. Kako god, sve bi teklo nekim svojim, možda i potpuno drugačijim tokom da se u međuvremenu nije desila moderna istorija. 

Izgleda da su za marketare svih boja i uzrasta stigla neka bolja i berićetnija vremena. Jer konačno je, po svoj prilici, došao kraj svim onim bezličnim ispitivanjima javnog mnjenja, prelistavanjima hiljada krajnje neinspirativnih anketnih listića, beskrajnim preturanjima po terabajtima korisničkih podataka skupljenih po društvenim mrežama i reklamnim banerima rasutim po internetu, ili, daleko bilo, organizaciji neretko prilično neinformativnih fokus grupa. Naime, klasičan marekting izgleda da već uveliko ustupa mesto jednoj potpuno novoj disciplini - neuromarketingu. 

Često ni sami ne znate da li neko pokušava da vam proda određenu ideju ili narativ. Jer, ideje bez narativa mogu da znače vrlo malo, jednako koliko ista ideja u različitim narativima može da ima potpuno drugačiji smisao. Opet, neko će reći da je jedno od osnovnih obeležja vremena u kome živimo to da predstavlja doba narativa više nego doba ideja (jer, šta su između ostalog društvene mreže do u dobroj meri platforme za masovnu proizvodnju narativa). I, ko bi to uopšte i mogao da zna do istraživači koji se bave relativno novijom disciplinom, prikladno nazvanom naratologijom.

Uslovljeni smo izgleda da poverujemo kako je srednja klasa odgovor na preku potrebu za stabilnošću i mobilnošću možda upravo najviše u ovim našim vremenima. Opet, drugi bi rekli da je srednje klase bilo oduvek, i da je pre nego mobilnost ili stabilnost mnogo više određuju zajedničke iluzije i zablude onih koji joj pripadaju, nasuprot izraženom pragmatizmu kako siromašnijih, tako i bogatijih društvenih slojeva.

koji su spasili svet

Vinston Čerčil i Lord Halifaks 

Neko vispren je jednom rekao kako nikada nije upadao u probleme kad je ćutao, dok je pričom neretko sebe dovodio u prilično teške situacije. Drugi bi rekli da je tišina verni prijatelj koji vas nikada neće izneveriti.

Ipak, iako je teško zamisliti da neko ćutanjem zaista može spasiti svet, postoji malo poznata istorijska anegdota koja to pripisuje kome drugom do Vinstonu Čerčilu.

U istoriji društva nasleđivanje pozicija je česta praksa. U mnogim kulturama, naslednici su automatski nasleđivali rođačke uloge, bilo da se radilo o pozicijama kralja, vođe plemena ili nekakvog bogatog zemljoposednika.

U savremenom svetu, nasleđivanje pozicija je i dalje prisutno, ali je izgleda ipak nešto manje zastupljeno nego u prošlosti. Opet, i dalje postoji mnogo primera u kojima naslednici imaju prednost u odnosu na druge kandidate za određene pozicije.

Jedan od takvih mogao bi delom da bude čak i Vladimir Putin, predsednik Rusije.