Ko bi rekao da smo, kada navijamo na stadionima, ili dok pred ekranima vojujemo pobede po prvenstvima, kličemo tribunima, ili strepimo nad sudbinama junaka, već prilično zakoračili u - liminalno. Naime, koliko god zvučalo neverovatno, uverljivost raznih sportskih i drugih igara, filmova, emisija i pozorišnih predstava, knjiga i štampe, koncerata, reklama, kao i mnogo čega drugog u zabavi, politici, marketingu ili u umetnosti, dobrim delom prilično toga duguje, čemu drugom do i svojim - liminalnim elementima.

Od kad su se revolucije pojavile na istorijskoj sceni, istog su se trenutka začuli i taktovi nekakve drugačije, kontrarevolucionarne muzike. U stvari, neki bi rekli da se revolucije dešavaju u istorijskom trenu, dok kontrarevolucije na određeni način mogu da traju decenijama i vekovima - bilo kao prevencija budućih revolucija, bilo kao odgovor na nekakve pređašnje tektonske poremećaje. Sad, ukoliko bi kontrarevoluciju i razumeli u nekakvom širem smislu, kao mnoštvo procesa usmerenih ka očuvanju društvenog poretka, kroz istoriju je moguće prepoznati bezbroj mera koje su vladari u tom smislu upravo i koristili. Počev od primene puke sile, pa sve do mnogih drugih, suptilnijih, uključujući, neretko, i značajne društvene reforme.

Sad, izgleda da svako vreme ima kontrarevoluciju najbolje skrojenu prema nekim svojim merama, i tema bloga je šta bi sve upravo i mogle da predstavljaju kontrarevolucije našeg vremena.

Poznati filozof je još davne 1800. godine rekao kako zrno peska može vekovima u budućnosti da izazove uspon ili pad čitavog jednog carstva. Radi se, naravno, o do sada bezbroj puta pominjanom „Efektu leptira" (po kome insekt mašući krilima na udaljenom rajskom ostrvu može da izazove nasumičan sunčani dan na Kopaoniku), ali da li je tako nešto moguće i u nedokučivim vrtlozima istorije, od kojih jednom možda upravo sada i sami svedočimo.

Nemalom broju medija nije promakla činjenica da postoje bitne razlike u tome kako su kroz epidemiju koronavirusa prošle zemlje Istočne i Zapadne Evrope. Razlike u brojevima obolelih su značajne, kao i procenti najtežih ishoda bolesti. Sad, da li samo odmahnuti rukom i reći: "Ma, to je slučajan splet okolnosti, i nije vredan neke posebne pažnje". A, opet, možda ipak i jeste.

I, kako to da na kraju Tramp republikanac mora da brani Bernija Sandersa demokratskog kandidata od napada gomile američkih demokrata? Jer, počela je predsednička izborna godina u SAD te Sanders, jednako koliko i Džo Bajden ili Majkl Blumberg (dobro, Tramp je inače sveprisutan) ponovo postaju deo američke svakodnevnice. Jedino što bi Berni od ostalih mogao prilično da se izdvoji svojim krajnje specifičnim i doslednim odnosom prema krupnom kapitalu. Naime, koliko Sanders uopšte i može da bude u pravu kada kaže: 

"Ja sam čovek starog kova - još uvek verujem u priču o demokratiji u kojoj jednom čoveku sleduje jedan glas, i gde milijarderima nema mesta u politici."

Pre više od tri veka poznati matematičar i filozof Gotfrid Lajbnic izgovorio je rečenicu koja zbunjuje svet sve do današnjih dana, rekavši da živimo u "najboljem od svih mogućih svetova". Ovu je tvrdnju potkrepio i prilično interesantnom teološkom i filozofskom raspravom, i to je otprilike bilo to. Nakon Lajbnica, izgleda da je većina ipak pre bila raspoložena za to da pomenutu tvrdnju opovrgne, nego da je potvrdi.

Doduše, samo do današnjih dana, kada su se, između ostalih, pojavili i autori svetski poznatog bestselera koji tvrde da ne samo da živimo u najboljem od svih mogućih svetova, već da je svet u stvari mnogo bolji nego što mi uopšte i možemo da pretpostavimo. Opet, neko će reći, čemu sve to, posebno u ovim smutnim vremenima, punim nesreće.

Pisac i novinar Pero Simić objavio je više knjiga na intrigantnu temu - ko je u stvari bio Josip Broz, kao i ljudi iz njegovog najbližeg okruženja. Poslednja objavljena „Broz protiv Tita" predstavlja kombinaciju arhivske građe, komentara i tumačenja ključnih događaja iz sedamdesetih godina prošlog veka, u kojima Jugoslavija doživljava neke od svojih sudbinskih trenutaka.

Dok gledamo finala svetskih prvenstava i Olimpijada i egzaltirano navijamo ili očajavamo, jedan od utisaka je i da li je sudbina samo naših heroja da budu sušti profesionalci, ili je sveopšta specijalizacija sudbina čitavog sveta.

Svima su nam poznata nasleđa ovih prostora, ali, zar ubrzanje istorije kome trenutno i sami svedočimo ne postavlja između ostalih i pitanje da li u međuvremenu možda ne nastaju i obrisi nekih novih Balkana. Jer, koliko god da je možda vekovima stvarno i predstavljao mesto frontalnog sudara Zapada i Istoka, da li je danas ta granica ipak pomerena nešto više prema istoku.