Naš najbolji drug Google raspisao je fotografski konkurs, sa namerom da se ulepša. Između hiljada fotografija koje su na taj konkurs poslali studenti fotografije iz celog sveta, izabrano je najboljih 36. Među njima su i fotografije Vesne Stojaković sa novosadskog univerziteta. Pobedniku Googlovog konkursa pripašće 5.000 funti, dan sa slavnim fotografom Martinom Parrom, dok će prvih šest izabranih na konkursu svoje fotografije moći da izloži u slavnoj galeriji Saatchi.

Ukratko, glasajte za Vesnu iz Novog Sada, ovde:

http://www.google.com/intl/en/landing/photographyprize/vote.html

  Sve prisutne želim da ovom prilikom podsetim na činjenicu da sam strastveni obožavalac leta. Kad pomenuto stigne, pa kad pripali rernu na najjače, ja se prosto istopim od sreće. Sve mi na nos izlazi radost što imam priliku da dišem na uši i osećam kako mi se duž kičme razvlači lepljiva glista vrućinčine. Još kad do belog usijanja užeže sunčano oko mog obožavanog godišnjeg doba, prosto pobenavim od oduševljenja. Tad postanem izuzetno praktična i laka za održavanje. Ekonomičnije pojave od mene nema. Dovoljno mi je da me samo svi ostave na miru, da mi niko ne prilazi, jer to je vreme kad mi se kvari termostat. Tako bar tvrdi Žmu. Umesto da moj organizam počne da se hladi u pokušaju da održi predviđenu telesnu temperaturu, meni se pokvari neko dugme i počnem da se pregrevam. Čak i kada letnja noć makar mrvu poštedi vrućina uboge žive stvorove, moj sistem veruje da se treba samootopiti, vratiti u praiskonsku supu. Zbog toga Žmu diskretno i nenametljivo, tokom celog leta, pokušava da me jednonožnim radom izgura sa kreveta. Iako imam crno na belom potpisano da će uvek da bude sa mnom, i u dobru i u zlu. I tokom leta.

Sve svoje sitnice, sa Snupijima, od nepotrebnih svezaka i blokova, do čupavih olovaka i dlakavih futrola za naočare, uključujući čaše na cveće i tanjire na korov, ostavljam svojoj najboljoj drugarici, Gorici. Žmuu ostavljam decu i mačke. Aleksandra neka odabere koje joj se moje knjige sviđaju. Coletu ostavljam novu, registrovanu metlu, sa još važećom garancijom. Dejanu zalihu vina u podrumu. Nunetu i Tamari moje stare blogove. Gordanac dobija moje knjige recepata i iste zabeleške, a Vlasta plavi dušek, kum Kuki novogodišnju, veštak jelku. Sve ovo izjavljujem pomućene

Dobrodošli dragi blogeri!

Stigla sam u maticu. Medenjaci su prispeli celi, vino slovenačkog porekla se nije poćokalo, moj borovničevc, sa ovih deset pravljen, nije doživotno otegetirao torbu.

Trenutna situacija je: Najbolja drugarica i Žmu mi ne daju da dođem do reči, što malo kome uspeva. Mačka Ceca leži pod jelkom, koja se lampicama histerično raduje u svim farbama, dok omanji šleper ukrasa sručen na jelku šljašti srebrom i crvenilom, uključujući i čupava srca.

Sve je pod kontrolom i spremno za blog žurku, na kojoj će gostovati i neki od likova

Ovako je zvučalo prvih 80 sekundi Radija B92.

Danas je rođendan mojoj B92 i Mojoj najboljoj drugarici. I jedna i druga su mi ulepšale život nezaboravnim sekvencama. I jedna i druga u mom životu zauzimaju posebno mesto. Danas, u podne, B92 je napunila 19, a Moja najbolja drugarica više nema 23,5 godine, kao i ja upravo je stekla 24 godine.

A onog dana kada je Radio B92 otvaran...

15. maja 1989. godine u našoj redakciji u Domu omladine bila je trema do neba. Tonac Robert Klajn, legenda naša, vrteo se onako krakat između sastravljenog Verana i »ekipe sa drugog sprata«, tadašnjih naših vlasnika... na stolu je čekala flaša šampanjca, za koju se nije znalo ko sme da pristupi otvaranju, obzirom da smo se svi tako tresli, da bi pomenuti šampanjac mogli da dovedemo do čep-raketnog stanja. Ja sam stajala prilepljena uz zid i sa stravom gledala špajz, koji je godinama uspešno glumio naš studio, kako šljašti od jutarnjeg sunca i sve one koji su se u njega natrpali pretvara u neprepoznatljive senke. Negde u ćošku je čučao Saša Žigić, koji je trebalo da vodi prvi program novog radija.

»Veštice su ti skroz druga stvar«, odsečno će Baka Vedervaks.

»To je magija od zemlje, ne od neba i muškarci je nikada ne bi savladali.«

(Terry Pratchett)

Drage moje, ovo je za sve vas, koje ste ičemu vešte, nazvane – vešticama.

Meni su prvo govorili da sam baksuz. Zato što sam gledala nakrivljene glave i malo pritvorenih očiju. I nisam se pustila namamiti ili prevariti šakom bombona.

Onda sam napredovala.

Nema Ferala! Nema mi Robija K.! Nije izašao, ne zna se ni da li će. Šta sad ja da čitam? Pridavili mi jedinu slobodnu novinu na Balkanu.

Hrvatsko ministarstvo finansija sačekalo Robija K. iza ćoška i istreslo mu džepove. A kako u njima nije bilo sedamdesetak 'iljada evara, koje su već iscedili, na sudovima, kojekakvi bezdušni dušmani, u ime uteha svojih duševnih i ostalih boli, ministarstvo blokiralo račun.

Nema

i laku noć.

Već se kupe

Već se kupe, već se kupe,
Da popune prazne klupe, 
Da u sjajnu stupe zgradu,
Uz pucnjavu i paradu -
Da urede naše stvari,
Izbranici, skupštinari.

Ja već vidim njina lica,
Čujem huku sa sednica,
Vidim da se dobro sprema:
Neko ćuti, neko drema,
nekom đavo ne da mira,
Nego vazdan protestira.

Sastali se "naši", "vaši",
oponenti, aminaši,
Zauzeli sjajnu zgradu
Uz pucnjavu i paradu,
Da poredak vrate stari -
Izbranici, skupštinari.

Aminaši, skupštinari
I vi novi i vi stari!
Podla dela, podlih ljudi
Potomstvo će da osudi.
Gnušaće se deca vaša
Od otaca - aminaša.

Vojislav J. Ilić
(1886.)

Ja se zovem Jelica. Kako se prezivam, to nisam baš najsigurnija. Zapravo, do udaje sam znala, a od udaje se prezivam kako kad. Od zemlje do zemlje.

Sve je počelo srećnim krajem u kom su glavni junaci bili moji budući svekar i svekrva, koji su do sada avanzovali u zvanja Baba i Deda. Baba je bila plavokosa Slovenka, a Deda Hrvat na belom konju. Različita nacionalna pripadnost je tada, u vreme bratstva i detinjstva, bila poželjna kategorija, a za ovu priču je bitna prezimena mog radi. Nego da se vratim princu na belom konju. Konji su tada bili kao besni kabriolet danas, beli tek. Zato nije ni čudo što su se pregovori  pomenutog dueta vrlo brzo okončali i dogovoreno je potpisivanje bračnog stanja pred matičarem. E, tada je sve počelo malim prstom, nekontrolisanim, dežurne činovnice. On je, umesto slova ć na kraju Dedinog hrvatskog prezimena, otkucao č kojim se slovenačka prezimena završavaju. Deda nije uložio primedbu, bilo mu je svejedno. Od tada se prezivao Greganovič.