Decu imamo i u istu ulažemo zato da bi nam bila oslonac i pomoć. U starim danima, ali i ranije ako je ikako moguće i potrebito. Uzmimo na primer našeg Prestolonaslednika. U njega smo uložili toliko vitamina, saveta, živaca, neprospavanih noći, izbečenih dana i snage uopšte, banalnost zvanu novac da ni ne pominjem, da je izrastao nebu pod oblake, tako da na njega može i mamut da se osloni bez bojazni da će obojica da se skrhaju u prevrtanju. A i pametan je, ljubi ga majka, nije što je naš. Ukratko – Oslonac lično.

Ovo više ovako ne može, neki red bi ipak trebalo zavesti. Satovi upravo tome i služe, da makar naizgled uspeju da kazaljkama i brojkama savladaju nesavladivu relativnost vremena. Jasno je meni da je vreme čudo od pojave, da nije uopšte takvo kakvo nama izgleda, da u njemu žive rupe, da ono živi u rupama, da se uvija i previja, da vara i laže, uopšte da je relativna pojava do te mere da je i sama reč »relativnost« za njega jadan pokušaj sputavanja. Sve je to meni jasno, ali ja bih da znam koliko je makar i lažnih sati. I minuta. Dva puta godišnje vreme u našem stanu korist opštu paniku, otima se na slobodu i divlja par dana dok ne uspemo nekako da ga savatamo, makar kobajagi, ali ipak dovoljno funkcionalno.

Bez obzira kojim se kalendarskim metrom mere, nove godine, velikih začetnih slova, dolaze neumoljivo. Nogom u vrata, bez pitanja. Ne pomaže ni pokušavanje da se umiloste slavljem u njihovu čast, kilometrima caklećih svetala, šleperima kiča prinetim kao žrtve. Nove godine dolaze i sa sobom za ruku vode Neizvesnost. Nju posebno pokušavamo da umilostivimo čestitkama u kojima uporno, ne umarajući se od ponavljanja, želimo jedni drugima što više starog, proverenog, i što manje novog. Zapravo je najbolje držati se nužnog i time unapred Neizvesnosti pokazati da ne tražimo mnogo, da nam je skromnost vrlina, da ćemo blagodarno umeti da cenimo ako nas poštedi svoje mašte i širokog repertoara boktepitakakvih i sačuvajbožeisakloni iznenađenja. Bez obzira na sve to, nova godina ukoračava u svoje vreme, ne obazirući se oko sebe, namerna da traje onoliko koliko joj je dato i slobodna da čini sve što joj na pamet padne. Ne zanima je ni njena prethodnica koja joj snishodljivo ustupa radno mesto i odlazi...

Sticajem mog oca i večitog mi spora sa matematikom, ja sam sa Rusima oduvek bila u više no bliskim i bratskim odnosima. Naime, moj pokojni otac jeste kažnjivo prezirao krajnji cilj puta od socijalizma, preko alkoholizma do komunizma, ali je bio zadrti panslavista kog režimske puš pauze nisu mogle da odvrate od obožavanja istorijsko-kulturnih dostignuća bratskih, slovenskih naroda.

Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti.

Pre tačno sto godina, na današnji dan, poginuo je Života Milenković. Na položaju Arapovac, u velikoj Kolubarskoj bici koja je tek počinjala. Života Milenković nije bio ni general, ni oficir uopšte, nije bio ni neznani junak. Bio je pešadinac. Vojnik IV čete, II bataljona XI pešadijskog puka, I poziva. Jedan od onih koje je bitka u kojoj je pao zapamtila samo kao jednog od mnogih desetina hiljada poginulih. Sahranjivanih mahom zajedno, onako kao što su sa ovog sveta i otišli.

Ne bih imala šta da dodam.

U ponoć prezrelog leta, kada vrućina uhvati mrak za gušu, pojavljivala se utvara crnja od senke noći. Kretala se tiho, jedva čujno stružući nogama po utabanom zemljanom podu, povremeno sikćući na neočekivane udarce retkog nameštaja.

Dođu tako pogana vremena, vremena duža no što bi smela da budu, kada bi čovek dušu đavolu prodao samo da ne misli o onome što mu je jedino u mislima. Tada sebe lažeš da misli mogu da putuju, da prejašu planine i pregaze reke, da mogu da pokucaju na prava vrata i sednu pored onoga kome su namenjene. Da mogu da ga uhvate za ruku, pomiluju po glavi i samilosno podmetnu leđa ne bi li se patnja i strah lakše podneli. A znaš da su misli slabašna stvar koja najdalje do napisanog može da stigne, mada i tada njena nada još uvek laže i vara da može više.

To vreme čoveku na koga je nasrnulo dugo traje, svaki tren se razvuče u nedogled, uvredljivu beskonačnost...jer, tamo gde bi trebalo dugo da traje on prolazi brzo i nemilice, krateći i ono malo kratkog vremena prekratko odmerenog. Lepo osećaš kako se grebe o staklo sata svako zrnce peščanog vremena, survavajući se na gomilu, gradeći sobom skori vrh kraja. Posle njega više ničega biti neće, ni u laži, ni u snu.