Aranđelovdan

Pre tačno sto godina, na današnji dan, poginuo je Života Milenković. Na položaju Arapovac, u velikoj Kolubarskoj bici koja je tek počinjala. Života Milenković nije bio ni general, ni oficir uopšte, nije bio ni neznani junak. Bio je pešadinac. Vojnik IV čete, II bataljona XI pešadijskog puka, I poziva. Jedan od onih koje je bitka u kojoj je pao zapamtila samo kao jednog od mnogih desetina hiljada poginulih. Sahranjivanih mahom zajedno, onako kao što su sa ovog sveta i otišli.

Tako bi i usvojenik Pante Markovića, čije su tri ćerke u tri meseca jedna za drugom pomrle ostavivši ga bezdetnim, Života ostao »tamo negde« da nije bilo njegove žene Darinke, dovedene iz susednog sela, iz porodice Cvetkovića. Darinka, koja je samo godinu dana pre toga obradovala familiju trećim rođenim sinom, je odlučila da krene i nađe Životu. Da ga vrati tamo gde mu je mesto. Na malo seosko, badnjevačko groblje, među bliske i daleke rođake i komšije. U komadičak zemlje na kojoj se rodio i od koje je živeo.

I danas izgleda strašna sama pomisao da se krene u bitku koja tek počinje, a koju je pratilo i neljudsko pobijanje civila koji na vreme nisu pobegli od svojih kuća. Kako je to tada zaista bilo, teško se i zamisliti može. Od Beograda ka jugu su se već valjali talasi begunaca, kroz mraz, blatište i gljičku novembarsku. Od Kragujevca ka Beogradu je, kako god je znala i umela, putovala Životina Darinka. Tri dečaka, tačno kao u svakoj priči – sve jedan drugome do ušiju, starih sedam, četiri i godinu dana, je ostavila svekrvi i svekru, Živki i Panti. Pa nek gledaju kud će sa njima i ono imovine mrdajuće koja je od vojnog rekviriranja preostala. A mnogo ostalo nije, jer dovoljno nikada ni imali nisu. Baš zato je Darinka krenula samo torbicom u kojoj je bila jedna preobuka i nešto malo hrane. Kud da uzima kanate i vuču, još i to treba neko da joj otme. Kako će posle, na šta da vuku kad se bude radilo i vozilo da se hrane ona tri sirotana. U široki rub rukava donje košulje je ušila malo para što se u kući našlo, jer šta ako nekom nešto platiti treba kad se Života nađe.

Dugo posle toga je prababa Darinka sedela leti na tremu pred kućom. Odavno je noge, teške, podnadule i iskrivljene, nisu služile. Pokrivala ih je čojanom, tamno braon suknjom. Sitno plisiranom, širokom, crnom, plišanom trakom obrubljenom. Iz nje su štrčali samo otekli, balvanasti članci, preko kojih su bile navučene musavo bele vunene, debele i usred leta, čarape. Noge su mirovale u visokim, crnim patofnama, koje joj je neko od ukućana pitaj boga gde kupio, otvorenog šnira da je ne bi stezale.

»Vodom sam gazila, ćero, vodom, a ne zemljom. Ušla mi vodurina u opanci, žaba da proplače, led ledena, žmrćkava. Samo gledam da pokliznem po onu kaljugu, onu tugu, a narod gmiže, bega, bedu vuče, oči im volike od stra«, pričala je baba, uzdišući ljutito i paćenički. Hodala je s kraja, sklanjala se koliko je mogla od ljudi, »jer ne mož' da znaš ko je skot, a ko čovek, tako vreme bilo«.

Puštali su je da prespava u ambarima kuća u kojima je još ljudi bilo, al samo tamo gde je videla da ima žena. »U kuće ulazila nisam, bolje u štalu el u šupu, lakše da pobegnem, dok ja iz kuće izgmižem lasno će neko i men da ubije il potpali s kuću đuture. A paljevina je smrdela svud, vuljao se dim nad onu straotu. Al ne kućevni dim, neg onaj što vugne na strv i smrt ljudski, na da izvineš, ćero, ljudsko meso pečeno«.

Danima je pešačila baba Dara, do Velikih Crljena, »crni im ti Crljeni bili, crni ko crni dani mrtvački, ko stara krv, crno sve pred oči«. Tamo su joj rekli da ide u kafanu, jedinu tamošnju, u kojoj se grmao svet sa svih strana, pa će joj valjda ko neko reći gde Životu da traži.

»U tu meanu se skupilo ko na svinji buva, mili jad čovečiji, deca, sitnež balavi, slinavi, krljaju, pobolela deca od onu vodurinu ledenu što sipi ne staje, noge im plave od ladnoću, žene kukaju, muški se ućutali, umusavili, sve staro i kljakavo, sam što ne mre, mlađe je i tako u vojnike odvedeno. Mota se vojska pored, ko bilo da pomognu, al džaba, kako da pomogneš narodu bez kućnog krova, bez išta...A bubnji odnekud, zemlju potrisa, da zagluviš lepo, ko propas saće...«

I jesu joj rekli kuda da ide, gde su ih izginule dovukli. »Na gomile, ćero babina, ljudi na gomile, al opet de će i no tako...kalnjavi, krvavi, dronjci sa njih visu, nekima noge bose, crne, kvrgave...tu i njega nađomo. Nema šta tu da se mnogo priča, mrtav, pa mrtav, tuga tugina. Dadoše mi i neko artiče da potpišem, ko da se zna da sam ga ja uzela, a mislim se baš će d'idu ljudi pa tuđe mrtvace d'uzimu i okolo vukljaju kad vreme ni za žive nije...«

Bili tu, priča baba Dara, neki ljudi, kola imali, dve kravice upregli, pa pustili da na neku njihovu sirotinju ona i Životu mrtvog odozgo stavi. Do iste one kafane je odvezli, pa onda svojim putem otišli u beg.

A, od kafane do Badnjevca ga je vukla i nosila kako je znala. »Težak čovek i živ kad je, a tek mrtav, ko crna zemlja težak, al nosila sam ga, troica mi od njega kod kuće ostala, život im dao, nije red da trune po ono blato, da ne znam de je...«

Nailazili su ponekad i dobri ljudi, begunci, pa pristajali da ih povezu. »Za mene je lasno bilo, sama mog da odam, lako ću ja za sebe, nego njega da mi povezu. I kad oće neko, meni svane lepo, turimo ga gore na kola, na nečije što je preteklo stečeno, štrče nogari, čangrlja nešto u bale, kućevina neka, a preko svega moj Života. Pa mu ruke ponekad padnu naširoko, gledam ga, ko da bi nebesa zagrlio. A kad nikog nema, el ne može, a može i da neće, jer neće se svakom mrtvac u kola d'uzima, ja šta ću, uprtim ga na leđa i nosim ga. Ruke mu vako oko mog vrata sastavim, ko da me je zagrlio, pa nosi, nosi, tad mi se činilo da nikad stići nećemo. Noćom ga priturim negde, pa uz njega legnem, d'izvineš ćero, i zaspim. A on, led, ledeni. Vukli smo se, ni brojala nisam kolko je trajalo. Tako i dođomo do naših, uzbrdo do kuću su ga bez mene odneli, ja sam se odzad vukla ko prebijena, tek tada me noge zabolele, pred kuću mi. A pozad mene bubnji, rat se ratuje, zemlja trese.«

Tako je Života stigao kući. Mrtav. Jedan od hiljada i hiljada. Koji nisu stigli.

»Posle se mislim, babino, kad izgibe...na Aranđelovdan, na sveca ratničkog. Muško. Posla muška. Bar mu je dušu oma skupio, nije morao Aranđel po nju posebno da dolazi, tuna je već bio, dan mu je njegov bio.«

Na aranđelovdanske slave baba Dara nikada išla nije. Samo do groblja i nazad.

»Zna on, taj anđel Aranđel, da ga ja ne zaboravljam. Pantim ga, do smrti će uz mene da bidne. I on i Života moj.«

 Nikad se prababa preudala nije, a bila je još mlada, nudili joj se. Majka je nagovarala toliko da ju je, čim je na kapiji vidi da dolazi, Darinka s vrata terala. Morala bi decu starima da ostavi, pa da ode. Nju su hteli, al ono troje za Životom dece ostale, njih ne. »Ko da rani tuđu decu, da mi ih otura ko siročad?! Nisam zato Životu kući vukla, da mu sinove ostavljam ko mačad.« A jedan od njih zvao se Mihailo. Anđeoski. Za nezaborav.

Na današnji dan, Aranđelovdan, poginuo je vojnik IV čete, II bataljona XI pešadijskog puka, I poziva, Života Milenković. Moj pradeda.

 Slava i hvala.