Jedni su tvrdili da je sve to prevara, drugi su ubedjivali da je veštački stvoren, treći su bili sigurni da je do svega došlo slučajno, četvrti da je katastrofičan, dok su peti bili sasvim sigurni da su za sve krivi šišmiši, a sedmi da je konačni cilj vakcinacija sa ciljem čipovanja ljudske vrste i konačno zatiranje ljubičastih jednoroga sa zelenim ušima.

Edit: RFZO se konačno smilovao, Anastasija večeras putuje u Beč, pa onda u Prag u bolnicu.

Na žalost, izgleda da ni ovaj put nije išlo bez pritiska javnosti. 

 Edit:

Zvanično: Drugostepena komisija RFZO je ODOBRILA lečenje Anastasiji Trajković.  

Hvala medijima i javnosti Srbije koji su na vreme ustali i podržali borbu za život ovog deteta! 

Edit 2: [url] http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/jedva-cekam-da-zivim-normalno/44293[/url]

Danas je četvrtak. Danas u dva popodne će Drugostepena komisija RFZO odlučivati o životu i smrti devetogodišnje devojčice, Anastasije Trajković iz Vranja. Već tri dana traje pritisak javnosti na RFZO, čija Prvostepena komisija je nedavno odbila i molbu Anastasijinih roditelja i preporuku stručnjaka sa Instituta za majku i dete da se Anastasija uputi na lečenje u inostranstvo. Jedino lečenje koje može da zaustavi retki i smrtnosni tumor – hordom, od kog ovo dete boluje već dve godine.

Pritisak javnosti je jedino što Anastasiji može da spasi život, pritisak one iste javnosti koja uplaćuje novac u državni zdravstveni fond – RFZO. Bez javnosti ne bi tog fonda ni bilo. Njegova jedina svrha je da pomaže bolesnim građanima, a pre svega deci, deci koje u Srbiji i inače premalo ima, deci od koje su neka igrom sudbine bila manje srećna i prerano morala da iskuse težinu bolesti i strah od smrti.

U ove dane studene kojima noći od mraza pucaju, reč „bog“ se pominje češće no inače, uz prateće želje za mir i dobrotu. Naravno, uz pridev „božji“. A, kad smo već kod „božji“, u slovenačkom jeziku su nekada davno živeli pojmovi „božje dete“ i „dete božje“. Iako naizgled isti, sa samo obrnutim redom reči, značili su sasvim različite stvari. O njima, ali i o čudnoj naravi sreće, je priču napisao Ciril Kosmač. Divnu i strašnu priču. Kosmač podseća zaborav da je „Dete božje“, u narodu, bilo ono dete, koje se rodilo nejasne pameti i koje je, živeći krotko, celog svog života ostalo dete. Za razliku od deteta božjeg, „božje dete“ je bilo vanbračno dete, ono kome se otac nije znao, ono koje je – „dao bog“. Doduše, ponekad se dešavalo da dete božje bude i božje dete, ali to je bilo mnogo ređe od pojavljivanja božje dece koja su celog života nosila pečat ničijih. Čak i onda kada su bili već odrasli ljudi, bez obzira na imovinsko stanje, ostajala im je ta mrlja. Nisu pomagali ni dani kao ovi, kada se poziva na najbolje što je bog u čoveku napravio.

Danas je Dan Dece. Mada, to nema veze...mislim ta deca. Ona i tako pojma nemaju. Ne znaju da budu deca, pa to ti je. Mi smo bili nešto sasvim drugo, mi smo bili deca, a ne oni. Po vasceli dan bulje u kompjutere i mobilne telefone. U naše vreme toga nije bilo, jer da jeste i mi bismo buljili...ne, nije to tema, kao ni oni, ta deca...

Pobednica tendera je kuma. Misteriozna Kuma Novosacka koja je bočno, mejlovskim putem, na spisku svojih predloga poslala i pobednički. Isti nije ušao u uži izbor, nego je iz zasede sačekao da se ja izbečim od nespavanja i dočekavši svojih pet minuta pobedio, iskoristivši najavljenu subjektivnost u raspisanom tenderu. Uz prateće događaje...a oni su, od reči do reči, bili sledeće vrste:

Sećanje na holokaust. Na stravu i bruku ljudskog roda, na vreme neljudi sakriveno iza grčke reči koja označava onog ko je spaljen. Posle vremena zveri, ta reč se šire koristi za genocid, istrebljivanje Roma, Slovena i Jevreja, ali zbog stravičnog, višemilionskog broja jevrejskih žrtava, mahom se vezuje za ovaj, kroz dugu istoriju sveta, proganjani narod.

Dragi moji, pre selidbe su mi uništeni komentari. Nema načina da mi ih vrate nazad, nema ni onih varijanti preko googla. Komentari su definitivno nestali, a meni trebaju, ne samo za uspomenu...Neke sam sačuvala, ali ostale nisam. Da sam slutila šta može da se desi, sigurno bih to uradila.

Molim vas, pomozite mi!

Ako imate, slučajno ili namerno, sačuvane neke od svojih ili tuđih komentara, na sledeće postove, molim vas, okačite ih ovde, samo dodajte broj posta, na kome su bili. Možete mi ih poslati i mailom, ovdašnjom "interfonskom" poštom.

Ako komentara

U rano jutro mračnog srednjeg veka, Kristifor Kolumbo je ustao, protrljao oči, počeškao se bitno niže i namrštio na galamu koja se čula iz kuhinje. Gospođa Kolumbo je upravo pripremala doručak, dovikujući se sa komšinicama kroz otvoren prozor. Deca su pištala kao da je već podne. Kapetan Kolumbo je uzeo u ruku peščani sat sa sanduka pored kreveta i pokušavajući da nasluti koje doba pokazuje uspeo da ga ispusti u bokal sa vodom. Kratko je opsovao i gurnuo ruku u bokal koji se, iznenađen tom vrstom intimizacije, odmah preturio. U posudu za obavljanje prirodnih, noćnih potreba. Kristifor je gadljivo pogledao novonastalo more oko noše, sat koji je plutao u njoj i ostrvca razbijenog vrča. Uzdahnuo je paćenički, znajući da će ga ovo koštati dugoročnog ženinog džvanjkanja i konačno ustao sa kreveta. Napolju je još uvek bilo tamno. Protegao se, ispravio spavaćicu i odlučnim korakom ušao u...orman.

U slučaju da nismo sami u svemiru, oni koji budu svratili ili zalutali kod nas ostaće u rebusu pred nerešivom zagonetkom – kako su toliki ratovi galopirali našom planetom, vođeni većinski od strane muškog roda? Kako je moguće da su toliki muškarci uspeli da izginu od hladnog i toplog oružja, kad im je prehlada sve vreme visila nad glavom? Kako su uspeli da se izbore sa kijavicom koja, u mirnodopskim uslovima, ugrožava opstanak tog senzibilnog pola?

Nije samo to što je Bo ženskog roda. Ni to što sam ja iste polne pripadnosti. Ne. Radi se o preživljenom i doživljenom, o decenijskom iskustvu. Opšte je poznato da svaki, pa i najmanji, potres zdravlja muške osobe izaziva tektonske drhtaje širom planete. Ukoliko ipak dođe do najgoreg – viroze ili prehlade, Majka Zemlja prestaje da se vrti oko sebe, staje i zabrinuto se naginje nad slinavog bolesnika, brižno osluškujući njegov slabašni kašalj.

Roditeljstvo je jedan od ekstremnijih sportova, u odnosu na koji akrobatsko skakanje padobranom ili bacanje sa mosta u ambis stilom jo-joa predstavlja igranje šaha u vakumu, a Indijana Džons je penzioner u poseti banji...Ali ako se nađe dobra duša i glas razuma ravan pričasepostojećem bogu, da vam otkrije tajnu nesmrzavanja bebe u julu ili vam pomogne da zbog bebećeg ojeda ipak sklopite noću oči, možda vam otkrije i da deca kad su gladna ipak jedu, kako se smiruje temperatura konkurentna Etni, a treći zubi ni zaposlenima u cirkusu ne rastu, e onda taj božji glas, spreman da se javi i pomogne svih 37 sati koliko traje roditeljski dan treba čuvati i sačuvati. Nema para kojima se može izmeriti roditeljska zahvalnost. Zahvalnost budućnosti da ni ne pominjem. A, takav glas je upravo HALO BEBA, koja bi mogla da nestane zbog onoga čime se ni reč "dete" ne može meriti, zbog - para.