Operacija visokog rizika, deo drugi

Operacija visokog rizika ušla je u svoj deo drugi kada su Naši: Šefik, Nermin, Jasmin, nepoznati moler i hevimetal plakardžija priveli kraju aranžiranje budućeg gnezda za bivanje Babe i Dede. Od tog trenutka počinje akcija visokog napona, u kojoj ja i dalje dužim ljudski faktor, pre svega objekte seljenja, a Žmu se povlači u filozofske dubine razmatranja tog jezičkog i demografskog pojma.

Više puta verbalno Deda i Baba bivaju upozoreni da se Dan D bliži, kao i da sam u tu svrhu,  angažovala nepoznatu firmu prijatnog muškog glasa, Selitve.si, koje raspolažu prevoznim sredstvom i fizičkim kapacitetima. Shodno tome neka se objekti seljenja izvole početi pakovati, kako bi imali šta da selimo i utovaramo. Uputstvo se prihvata klimoglavima. Usput najavljujem svoj dolazak u njihov podpohorski stambeni objekat sa ciljem operativne podrške. Koju moj Žmu doduše smatra nepotrebnom, jer kod njega na visinama Olimpa se samo Selitvama.si pokažu predmeti seljenja i dotični plaćenici odrade posao. Što možda radi u razvijenijim društvima i bogatijoj mašti, ali u ovoj priči ne. Uostalom kako Selitve.si da znaju šta im je činiti sa Babom, koja se u troumici drži za sentimentalnu šustiklu – da pakuju obe, samo Babu ili samo štustiklu?

Daklem, u petak pre podne ja ostavljam troje dece ludo, Žmuu saopštavam da sve što ima da učini je da se u subotu prikaže u podbrdskim krajevima i svoje pretke evakuše privremeno kud god zna i ume, ne bismo li izbegli susret poznatih minera i servisa za seljenje. Oko podneva stižem kod Babe i Dede, koji opuštenošću dalaj lama u nirvani, bauljaju veselo po kući, u kojoj se ne da primetiti ni jedna spakovana kutija. Sve je na svom mestu, spremno da upropasti sutrašnji projekat. Sem silne želje da se što pre presele, Baba i Deda očito ne raspolažu ikakvim materijalnim dokazima za taj zahtev.

Tu negde počinje Operacija, naporno slična onoj američkoj seriji, u kojoj odbrojavaju sekunde od 24 sata, tako da ubogi gledalac ima osećaj da će TV da mu bude samoraznesen već u sledećem kadru. U glavnoj ulozi caruje neki Beker bez Bauer, koji nam nabacuje komplekse svojim intelektualnim, fizičkim i moralnim moćima, a sve protiv belosvetskih terorista koji raspolažu neviđenim operativnim mogućnostima, što u tehnici i tehnologiji, što u ljudstvu. Da bi stvari bile još napetije, mestimično se ekran deli na četiri dela, od kojih svaki živi svojim dinamičnim životom, u cilju definitivnog ponižavanja oftamoloških sposobnosti publike. Ugledavši se na pomenutog Bauera, ja upadam nogom u vrata, prepadam Svekra i Svekrvu i naređujem akciju. Tim povodom Deda počinje da trupka u mestu, što je nekorisna ali očita posledica njegovog službovanja u vojsci, dok Baba primenjuje rad Pištanje u strahu od države. Zaključak – pre priprema za seljenje Baba i Deda insistiraju da se odjave iz obližnjeg opštinskog centra, da ih ne bi država kad ilegalno promene mesto stanovanja uapsila. Obzirom da su zatvori već puni Baba i Deda koji su se neprijavljeno seljakali po Sloveniji, ja pristajem da sa Babom odradim taj deo poštovanja državnih propisa, ujedno shvativši da Žmuovi roditelji očito pripadaju ekipi spavača tajne terorističke ćelije, kojoj je cilj da me otera u ludnicu bar na produženi vikend. Vezujem Babu, na žalost samo za sedište i krećemo u obližnju civilizaciju u formi opštine.

Vijugajući lokalnim drumom, srećemo dopisnog člana terorističke ćelije, maskiranog u lokalnu zemljoradnicu, koja za rogove vezane konopcem, preko puta vuče najveći primerak jarca kog sam ikada videla. Izbegavši ovu očitu zasedu, Ja Bauer i Baba sa greškom u koracima, upadamo u opštinu i saznajemo da nam fali Dedino ovlašćenje za akciju Odjavi-prijavi. Ponovo vezujem Babu, a na poznatoj krivini nas čeka već viđena zemljoradnica, koja ovaj put preko druma cima dronjavog psa ovčara, veličine bivola u punoj snazi. Izbegavši i ovu sačekušu stižemo do kuće, Baba ostaje privezana, a ja u trku pišem ovlašćenje i prisiljavam Dedu da ga potpiše. Deda iz ruku ostavlja tanko narezanu pršutu od španskog bika bordo boje, veze potpis predugog nam prezimena i Baba i ja ponovo krećemo u susret zemljoradnici. Ovaj put je preko puta vukla ručna kolica, iako sam bila ubeđena da je na redu bio njen muž. Akcija Odjavi-prijavi biva završena za tren oka, uz ljubljenje opštinske radnice i niz japanskih naklona tokom leđnog otvaranja vrata

Odradivši državničke poslove, Baba i ja se vraćamo kući, gde konačno shvatam da je do seljenja ostalo samo minus 24, a da su spakovane tek tri kutijice sa nepotrebnim višak čašama. U tom trenutku sam bila spremna da bacim lavu kao Etna sestra moja rođena po vulkanskoj liniji...ali brojeći u stilu pomenute serije, sa sve četiri kadra u mozgu, počinjem da grabim kutije i trpam u njih sve što mi ruku pada. Spavači teroristi počinju da kapiraju da je nebeski opozicionar odneo šalu, zbog čega se Baba zavlači u orman, a Deda navlači preko trbe kecelju na cveće.

U roku od samo par sati u garaži temperature bliske aljaskim nagomilala sam planinski venac kutija, dok je Baba bunarila po ormanu, a Deda Cvetni terorista se pojavljivao kao fatamorgana na stazi mog galopa kroz kuću. Prilikom jednog od susreta, ugledavši ga iza kutije, zapovedila sam Cvetnom teroristi da spakuje sve važne dokumente, računajući na njegove vojno-intendantske sposobnosti. Deda konspirativno nestaje kao shvativši uputstvo, da bih kroz pola sata natrčala na njega kako navlači pidžamicu na ključ nepoznate svrhe. Cvetnog teroristu ponovo upućujem na posebni dokumenta-zadatak, on klima i nestaje u kotlarnici. U kojoj ću ga naći kroz dva kruga, kako u rukama drži žice krokodilskih nastavaka za akumulator. Za auto koji nema. Uz Prvu pomoć za isti, nepostojeći auto, koju mi nudi na poklon. Naravno bila bih spremna da ga prihvatim, samo da je sadržao i psihijatrijsku pomoć. Ovako Cvetnom teroristi dajem ostav i bacam trojkama stvari u kutije.

Uveče, Teroristi odbijaju poslušnost, otkrivajući svoje prave ciljeve. Iako je pakovanje u jeku, Baba se priključuje Cvetnom teroristi, koji duvka kao da se otvorio bar deset santimetara i seda pred TV da vidi dvoboj u nekom ovdašnjem rialitišouu, koji se odvija u disciplini testerisanja balvana. Turpijom za nokte. Višesatni doživljaj. Ja, na rubu da postanem serijski ubica, ponovo ubacujem četiri kadra, izrastaju mi još dva para ruku i nastavljam pakovanje dinamikom dopingovanog mrava.

Oko ponoći sam napala tepihe, praherom. Što je izazvalo šok kod kućića i u susednim selima. Dok sam ja u tihoj seoskoj noći, pod caklećim zvezdama na ledenom nebu, mlatila po tepisima, ubogi psi su izbezumljeno lajali i zavijali na svaki udarac prahera zvučno ravan pucnju iz haubice. Komšije su ćutale kao bubice i na žalost nikome nije palo na pamet da se požali na remećenje seoske romantike i ljudskog prava na spavanje. Šteta, baš sam bila raspoložena...

Negde oko noćne dvojke, Teroristi počinju da zaspano cvile sa krpicama u rukama. Ja nastavljam da pakujem, uz dat im poslednji zadatak, da mi upale grejanje u sobi u kojoj ću uskoro da smestim svoje koske na spavanje i zasluženi odmor. Teroristi klimaju glavama, baju po nekim dugmićima i odlaze da spavaju kao premorene temperaturom bebe.

U cik noći, pozdravivši se sa mimoidućim vampirima i ostalim noćnim radnicima iz mašte, pakujem poslednju kutiju i četvoronoške se vučem na sprat. Gde otkrivam poslednji udarac Terorista – kupatilo toplo kao švedska sauna pred samozapaljenjem i moja soba u kojoj vise ledenice sa plafona, temperature idealne za razmnožavanje Jetija. Ugledavši se na Bauera spremnog na sve vremenske neuslove, uvlačim se u krevet skinuvši samo patike. Pokrivam se se tri jorgana, dva ćebeta i nespakovanim tepihom, ostavljajući prašnjave lokne da mi antenski štrče u nadi da postoje civilizacije i van naše planete.

Sutradan sabajle stiže vedar i svež kao rosni cvetić Žmu. Kao podrška tu je i Prestolonaslednik. Dok ja prašnjava i samo reda radi umivena ponovo napadam kutije sa duplim spiskom, Prestolonaslednik i Žmu savatavaju Teroriste, pokušavajući da ih evakuišu iz zone budućeg dešavanja seljenja. Tim povodom konačno stiže i Selitve.si, u obliku dva izgladnela mladića i kamiončeta veličine dečije igračke. Iako sam vlasniku pomenute, cenjene firme objasnila gigantnost predstojećeg projekta. Dođe mi da plačem. Ali, mi Baueri ne plačemo ni kada nam je najteže. Cvetni terorista koristi trenutak nepažnje i izlazi iz sinovljevog auta, da radnicima pero kategorije objasni kako da voze u rikverc. Prestolonaslednik u poslednjem trenutku ispod točkova kamion-igračke spasava pretka i ubacuje ga nazad u auto, dok Žmu u troskoku uskače u isti i konačno se gube na horizontu bolje budućnosti.

Dve gomile kostiju su se prvo opasale širokim, kožnim kaiševima, a onda su brzinom drogiranih puževa nosile kutije u kamion, dovevši me u iskušenje da dignem i njih i kutije i sve ih nabacam u prikolicu u roku od deset minuta. Nakon što su iznemogli blavori uspeli da popakuju samo kutije i jedva deo nameštaja, shvatila sam da me čeka još jedna tura akcije, ali nikako sa pomenutom firmom. Sedam u auto i prašim ka Olimpijskom selu, dok za mnom ropće kamionče. Posle četiri sata čekanja u novom kraju bivanja predaka, iz daljina očekivanja konačno se javljaju veseli puževi sa srećnom vešću da im je nestalo benzina. Bauer u meni je pred dizanjem ruke na sebe. Nakon što eliminišem njih. Kroz pola sata puževi nabavljaju benzin i shvataju da se kamionče-igračka pokvarilo. U imeniku tražim najskupljeg ljubljanskog psihijatra. Nije mi žao para, kada se radi o mom zdravlju. Uskoro slovenačko auto-moto-oto društvo za pomaganje kretenima na putu, produvava kamionče i grešno prevozno sredstvo uspeva da primili do cilja.

Pošto što je par reklama za glad, opet brzinom kineskih vežbi za relaksiranje, unelo kutije u novo stanče (a kako se kasnije ispostavilo zadržavši tepih u svojoj ograničenosti), Žmu je dobio zeleno svetlo da roditelje svoje dokotrlja do pomenutog objekta daljeg bivanja.

Sledio je nastavak Operacije raspakuj spakovano-baci krišom pola, da bih kroz tri dana mogla da se priključim kamiondžijama i svaki dan, nedelju dana, vozim na relaciji raseljene kuće i novostečenog podruma.

Svanulo mi je kad sam ključeve kuće, nakon nedelju dana čistilačke akcije, predala novom, srećnom vlasniku. Teroristi su za to vreme preli u svom gnezdu, temperature se spuštale pod nulu, a moja psihička kondicija konkurisala Bauerovoj. Mada...ako ništa drugo, bar neka korist od silnog jurcanja – moj deo gde se leđa prestaju pristojno zvati može ponovo da stane u broj 38. Jedino što ja više ne mogu da stojim.