„Danas“ neki dan piše o javnoj raspravi u vezi projekta tunela koji treba da spoji Savsku i Dunavsku padinu u Beogradu. Stara ideja, još kad sam bio student neki su o tome pričali. Bilo je na rečenoj raspravi i mišljenja koja nisu sa očekivanim oduševljenjem prihvatili predlog za izgradnju tunela. Uglavnom se govorilo da to nije dobro, taj tunel, jer se kosi sa novom trasom planiranog metroa pa to prvo treba rešiti a onda ako može i tunel. Nuđeno je i rešenje da umesto tunela bude novi most preko Save od Bulevara Nikole Tesle nizvodno od Muzeja Savremene umetnosti do Bulevara vojvode Bojovića i najzad, građani se bune i primedbuju jer će tunel da im ruši kuće. Ličilo je na uobičajenu atmosferu kod takovih situacija ali ovu je obeležio gradski (glavni) urbanista, Izbegavao je da odgovara na pitanja i primedbe

Predsednik države je krenuo u akciju obnove nacije da ne bi odumrla i odabrao je da to učini putem novčane stimulacije građanki, zaboravio je građane koji sa građankama čine porodicu gde se decu stvaraju i gde ona (deca) odrastaju da bi postali građani. Dakle, stimulacija građankama da krenu masovno na put rađanja i ponudio je pare za odluku hoće li biti ili ne biti novih beba. Generalno gledano i na prvi pogled akcija nije za odbacivanje ili neku, ovde uobičajenu, kritiku koja bi je osporila. Ipak, taj gest pored toga što su ga mnoge žene doživele sa pravom kao uvredu i poniženje deluje poput premazivanje jeftinog hleba šlagom pa se onda to nudi kao torta. Taj hleb ispod šlaga je ovde problem a iskazuje se velikom nezaposlenošću, strahom od gubljenja posla kod onih koji ga ipak imaju, primanjima koja jedva pokrivaju trošak za onaj hleb pa se o šlagu i ne misli, zdravstvena zaštita u kolapsu i teško dostupna mnogima, država koja se izmiče i zanemaruje svoje obaveze kada treba da podrži i pomogne onima koji su u problemu i onda, posle svega toga dolazi osećaj stalne nesigurnosti koji ovde preovlađuje. To se svakako ne može nadoknaditi parama iz ponude predsednikove.

Ovih dana ističe sedamdeset godina kako Urbanistički zavod grada Beograda postoji i traje, zove se to jubilarni trenutak kada se uobičajeno gleda na dosadašnji učinak i podseća, sebe i one okolo, na uspešne trenutke i učinjena dela. Urbanistički zavod je osnovan na inicijativu Nikole Dobrovića, posle su ga vodili respektabilni stručnjaci onog vremena, Miloš Somborski, Milutin Glavički, Aleksandar Đorđević, delali su tamo na stvaranju urbane slike Beograda arhitekte Brana Jovin, Stojan Maksimović i mnogi drugi značajni tvorci grada, smišljali su urbanu podlogu na kojoj je grad rastao i težio da bude metropola. Nacrtan je za sve te decenije Generalni plan iz 1972 godine, plan Novog Beograda, naselja Julinog brda, Konjarnik, Braće Jerković ili bolje rečeno svih naselja, auto puta sa Gazelom, pešačke zone u centru grada i sve što je izgrađeno u Beogradu proteklih sedamdeset godina. Vreme je teklo, u Urbanističkom zavodu su stvarani planovi koji su mogli da budu uz rame sa svetskim trendovima ako ne u pojedinim slučajevima i ispred njih.

Odvajkada je Gospođa Justicija teglila terazije i mač a povezanih očiju donosila odluke sama i bez ikoga i beše zato usamljena i tužna ... ali ovde, humanisti i pravdoljupci je prigrliše kao rod rođeni i dobi svu podršku i potporu ...

 

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih brda i voda. Sa svih strana dopiru koloseci, svi dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih tada ne postoji prepreka i obogaćuju

Pre dve godine u Hercegovačkoj ulici u Savamali u Beogradu ljudi sa fantomkama uz pomoć bagera su porušili zgrade, neke nelegalne a neke sa urednim papirima bez naloga o rušenju koji daje nadležni inspektor ili sud i to se vuče kroz tužilaštvo i policiju bez da su otkriveni počinioci, oni sa fantomkama, vozač bagera, neki što su tom prilikom na silu oduzimali telefone prisutnim građanima. Najzad je objavljeno da je za sve kriv jedan policajac sa Savskog venca koji nije obavio tada svoju dužnost, njemu nadređeni se ne spominju. O tome je pisao Insajder i neke novine ali većina medija privržena vlasti se nije time bavila. Nije ovde namera da se po ko zna koji put ponavljaju razne priče svima znane, počevši od izjave predsednika države

Šta je grad i čiji je grad? Sa pravom je Inicijativa za (ne)davimo Beograd postavila to pitanje svima u gradu, vlastonoscima i građanima i očekuje se odgovor koji bi bio od pomoći da se prvo razume o čemu se radi a onda i zaustavi ili bar zastane sa različitim formama gradogradnje i gradorušenja koje su što se tiče Brograda na putu da izmaknu kontroli. Ovde je mnogo toga što

Događa se širom države spontani građanski bunt protiv poskupljenja goriva, protest je građanski, bez opozicije, bez konkretnog vođe i organizatora, sami građani putem mreža se okupljaju i poručuju vlastodršcima da više tako ne može, da je režim na ivici da prekorači liniju podnošljivosti. Protest je izbio iznenada, dogodio se zbog jedne ne tako bitne stvari, poskupljenja goriva, protest je samo kulminacija raznih predhodno učinjenih bahatih poteza i činjenja režima kao što je kontinuirana laž a koja traje već treću godinu o povećanju penzija i plata, pa opet laganje o nekom ekonomskom napretku dok statistika govori o tome da je država među onim nisko pozicioniranim na svetskm listama koje se bave vrednovanjem kvaliteta života ljudi i građanskih sloboda. 

Kaže se da je batina iz raja izašla pa je to odvajkada bilo jedno od srpskih, lokalnih vaspitnih sredstava. Vremena se izmeniše pa je batinu zamenila u skladu sa demokratizacijom društva manipulacija. Cilj je kao i sa onim od pre da se disciplinuje narod i privede sreći i blagostanju koju zamisliše oni što vlast drže, dopadalo se to onim disciplinovanima ili ne ali da se svakako sprovede zamisao i ovaploti u praksi interes nadmoćnih jer su imaoci kapitala ili političari ili neke interesne grupe. Svi oni ne pokazuju u prvom iskoraku isključivo materijalni, finansiski interes, ostvaruju ga u nekim drugim sferama obezbeđujći prvo moć pa tek onda, ipak, u drugom koraku dođe i novac.  

Primer su, da se podseti od pre neku godinu, platani na Bulevaru kralja Aleksandra, posečeni i zamenjeni stabljičicama sa atestom gde je latinsko ime odgovaralo izvornoj biljci, mada se to nije moglo uočiti gledanjem. Bilo je otpora i negodovanja stručne i laičke javnosti, građani su protestvovali zbog bitne promene ambijenta Bulevara a onda je prilježnim delanjem medija narod ubeđen da su stabljičice super i da Bulevar sada divno izgleda i da je stariji i lepši a ima i gde da se parkira. Dakle, građani podlegoše manipulaciji gradskih dužnosnika, možda i nisu promenili mišljenje ali pristajanje na novi lik Bulevara im je, nažalost, bilo jednostavnije rešenje.

... ništa se ovde ne menja, sve je stabilno i uobičajeno ... ginjol predstava i prikazanje stereotipnog i ovde već viđenog libreta je i dalje u toku ... rezervcije za sedišta u gledalištu su obezbedjene do u beskonačno ...

 

Svašta nešto se ovde naobećavalo narodu, sve lepo umotano u roze ... ali vreme teče i ne ide baš sa naobećavanjima mada nadbacač kockica i dalje ih uporno i prilježno baca, kotrlja, prevrće i muva a one samo veselo poskakuju i nikako da padnu kako je namislio, u onu roze oblandu ...  a možda je vreme da nadbacač proba sa lopticama ???

 

Beograd hrli nezaustavljivo ka svojoj novokomponovanoj budućnosti koju mu smisliše gradski dužnosnici u skladu sa potrebama imaoca kapitala od koje kuda a na suprot stvarnim potrebama građana koji oko te budućnoti ne behu ništa pitani. Već je vidljiva, pokazuje se u svoj svojoj ogoljenoj brutalnoj i arogantnoj formi, nasilje nad gradom i građanima je u toku. Samo nekoliko primera tog delanja kazuje i pokazuje da Beograd biva i postaje jedno drugo mesto, nametnute neočekivane slike i lišeno svoje istorije i identiteta. I tako, samo radi podsećanja:

Beograd  na vodi se gradi, čudne neprimereno velike zgrade gde im mesto nije niču i rastu zaklanjajući grad svojim volimenom, menja se slika grada radikalno i na način koji svakako nije u skladu sa svim dosadanjim trajanjem i građenjem grada.

J.bi ga, odoh ja na pivo ... ovde EU lageri zaribali, nema rezervnih delova, garancija istekla ... ovo sranje je nepopravljivo ...

 

U koračanju ljudske zajednice kroz vreme izmišljeni su poljoprivreda i stočarstvo jer samonikle šume i livade sa svim pripadajućim živim svetom pošto su zauzimale previše prostora behu smetnja proizvodnji hrane i čuvanju stoke pa su, u ime opstanka privedene drugoj za pleme probitačnijoj nameni. To je bilo prvo iznuđeno menjanje autentičnog pejsaža i početak čovekove dominacije nad prirodom, stvaranje neke nove njemu prilagođene sredine što će, kasnije posle nekoliko milenijuma usled igre velikih brojeva da ugrozi opstanak ljudi, naravno. Daljim napretkom civilizacije nastali su rudnici, pa onda fabrike i najzad gradovi veliki i neumereno razvijeni uz neznatne ostatke zelenog, tako da je planeta počela da dobija lik artefakta načinjenog ljudskom rukom.