Za one koji ne znaju ko su Backstreet boys, to je grupica umetnika koji su pre jedno deset do petnaest godina bili dečaci pa im je ostalo ime. Sada njihovo muziku slušaju dvanaestogodišnjaci i petnaestogodišnjaci. Deca tog uzrasta, inače, ne mogu sama na koncert.

Naseo sam. Prvo sam pomislio da ih pustim same. Posle sam, potpuno neiskusno,

Patrijarha Pavla prvi put sam video u onoj najčudnijoj a njemu toliko primerenoj situaciji: u trolejbusu broj 11. Utrčavši na početnoj stanici na Kalemegdanu u jedan od sporih, teških, zelenih gorostasa koji su pravili duboke brazde u rastopljenom beogradskom asfaltu, ugledah ga na izdvojenom mestu iza vozača. Patrijarh je, kao i obično, javnim prevozom prelazio put od Patrijaršije koja je bila tu ispod pa do kuće u kojoj je stanovao negde iznad Slavije. Nisam mnogo znao o tananom prvom svešteniku naše Crkve, ni tada ni danas me religija nije privlačila, ali sam ga zasigurno prepoznao. I iznenadio se, itekako. Ko bi očekivao da se čovek tog statusa, kome je omogućeno da ima odgovarajuće pogodnosti, vozi trolejbusom?

Sećam se da mi je za oko zapala velika crna torba, nisam siguran da li je bila od prave ili veštačke kože, ona kakvu su nosili mnogi službenici koje sam mogao videti na svakom uglu. Nije dangubio. Svih tih nekoliko stanica koje smo prešli istim vozilom čitao je neku knjigu. Ja, sa druge strane, nisam mogao da skrenem pogled sa njegovih sitnih leđa i svešteničke kape na pognutoj glavi ispod koje su se videle sede vlasi.

Sve počinje šalama tipa: imam dva sina i dete. Ima i onih izgovora da pravi švaleri dobijaju kćerke. Koliko god to bilo tačno, i mnogi drugi ih imaju. 

Negde duboku u nama muškarcima ugrađen je osećaj da nam treba naslednik, neko ko će produžiti tradiciju slavnog prezimena, neko koga ćemo voditi na utakmice tima koga volimo do srži, koga ćemo pratiti u vojsku i kome ćemo ponekad, kada se opustimo, natuknuti kako se bekrija ili osvajaju žene. 

A onda, kada zakmeči ONA.

Kuhinja i njena terasa u našem stanu su gledale na Dobrovoljačku ulicu. Ni trideset metara daleko. Preko nje sam prešao gotovo svaki dan prve polovine svog života barem dva puta. Često i deset puta. Do škole, do trafike, do samoposluge, do reke, u grad.

1934-2010

Čvrsta kao stena
meka kao sena

i rado ga se sećam, počesto izjavljuje naš prijatelj na večernjim sedeljkama u vreme koje bi moglo biti skladnije prirodnim nagonima iskorišćeno, samo kad naša kuća ne bi hronično izgledala kao železnička stanica u trenucima masovne evakuacije stanovništva pred blagovremeno najavljenim pogromom. Ili – džabe ste se ponadali, uprkos naslovu u ovoj priči će biti mnogo manje seksa no što ste očekivali. Što je uostalom i na žalost u skladu sa roditeljskom svakodnevicom koja, ograničena nusproizvodima seksa, pomenutu disciplinu svodi na stresni minimum.

S istorijske distance i pod teretom griže savesti, osećam potrebu da ovde na blogu, gde sam pre četiri godine dobila ogromnu podršku sumanutoj ideji da građani mogu doprineti promeni sistema, iznesem neke manje poznate detalje iz doba nastanka i trajanja Majke Hrabrosti. Ne znam tačno zašto, verovatno je u pitanju sebični poriv da olakšam sebi, ali nekako se tešim da bi kolateralna dobrobit mogla biti i lekcija nekom drugom ko se eventualno zaleti na vetrenjače. Sudeći po nekim komentarima na nedavnim blogovima, više od jednog blogera 'vata baš ta vrsta ludila.

Zvezdica vise nema...

Nesto sam ovih dana zapeo za religiju, ne toliko za nju koliko za crkvu, mozda sam to samo ja, ali dal ste primetili, sto su crkve vece to je ljudi manje u njima, mislim nadje se da bude puno ljudi unutra, ali opet su prazne, niko tu nije onako zato sto treba svi nesto na moranje, nikom bas nije jasno zasto.

I lepe su one, ciste, svasta naslikano i sta ti ja znam, stanes pa gledas ne znas gde im je kraj, od hrama Svetog Save do gotskih katedrala, lepe su, impresivne.

Ja nikako da shvatim o cemu se tu radi, evo kako je to u mojoj familiji reseno...

      Danas smo vodili decu na Kališ. I ona nam održala lekciju o političkoj korektnosti, inkluziji i prijateljstvu. A mislim da su čuli samo za poslednju reč.
      Aleksa je dečak sa autizmom, kad smo zajedno verbalno komunicira samo sa mamom (pojedinačne reči, eventualno prosta rečenica) i često naglas izgovara reči na engleskom. Reaguje samo na njen glas i neverovatno je poslušan. Kada mu Nataša kaže da stane, on se ukopa u mestu. Obožava da

Ja sam star i usamljen čovek koga ponekad prikazuju u javnosti zato što ne nosim čarape – Albert Ajnštajn u jednom pismu iz 1942. godine

Poslednjih nekoliko meseci svetska medijska javnost je neumorno prenosila vest da je Grigorij Perelman, genijalni ruski matematičar, odbio da primi nagradu od milion dolara za rešenje jednog od najtežih matematičkih problema. U pitanju je dokaz čuvene Poincare-ove

Pošto naše zdravstvo nije u nekoj tamo trećoj ligi, već u Ligi šampiona, sasvim je logično, jel', da nam ministar zdravlja zaobiđe lokalne zdravstvene ustanove i šampione, te odluči da probleme sa kičmom reši operacijom u Minhenu.

O sopstvenom trošku, naglašava se.

Šta

Šta nije uredu sa mojim detetom?

Počela sam da se pitam negde oko njegovog drugog rođendana.Ne znam kada se to tačno desilo i jedno vreme sam stalno razmišljala (i to sa osećajem krivice), da li sam mogla da primetim ranije.

Zašto?

Zato što je povod jedan tekst objavljen na mom B92 blogu.

Zato što je to najbolji intervju koji sam dao u svojoj karijeri.

Zato što ga je "Pravda" objavila na naslovnoj strani.

Zato što je to najveći intervju ikada sa gej aktivistom (oko 17 hiljada karaktera) na tri strane.

Zato što je to "Pravda" (ciljna grupa do koje se teško dopire) i ceo tekst je apsolutno pozitivan i ništa nije izvučeno iz konteksta.

Uživajte.

Političku i medijsku polemiku o Zakonu protiv diskriminacije ulepšale su fotomontaže Dragana Markovića Palme. Njihov autor, Predrag M. Azdejković, u ekskluzivnom intervjuu „Pravdi", otkriva kako izgleda život mladog homoseksualca u ovakvoj Srbiji.

CENZURA OSEĆANJA

Vaš tekst „Braćo gejevi, sestre lezbejke, Srbija vas ne zaslužuje" pročitao sam kao neku vrstu spiska lepih želja gej populacije, ali bez mogućnosti da se ostvare u ovom društvu.

Molim Vas ga za čitaoce Pravde, koji nisu videli taj tekst na Vašem blogu, navedete osnovne zahteve koji bi homoseksualcima omogućili da žive bez osećaja diskriminacije.

Ja Milan Jovanovic sa alternativnim identitetom Strongman Majamovic se kandidujem za ombudsmana za negu i zastitu prava seksualnih manjina. Nudim se da sa porodicom, kao strejt osoba prisustvujem svakoj gey paradi u Srbiji i zalazem se za jednaka prava. Nudim se da pisem clanke i ucestvujem na tribinama da pomognem da se promeni ukorenjeno uverenje da seksualno razliciti ljudi nemaju ili imaju manje prava.

Ovo je jedan atipican tekst. Ovo ne pisem kao Strongman, osrednji bloger vec ovo pisem kao Milan Jovanovic, suprug, otac i sin. Ovaj blog pisem kao covek koji veruje u porodicu, moral, cast, ... Ovo pisem kao covek koga tiranija, nepravda, licemerje,... nerviraju.

Ovaj blog se bavi pravima seksualnih manjina, seksualnih vecina, dece, odraslih, muskaraca, zena,... Ovim blogom zelim da ukazem na jednu degutanu pojavu o kojoj nedoreceno komentarise, o kojoj se suska u kulorarima bloga, razmenjuju se poruke, chatuje se... Nije lepo da kazem ali imam utisak da ako ja to ne kazem niko nece uzeti na sebe rizik da bude izlozen lincu necega sto je postalo karikatura gradjanskih i drugih prava. Ok. Tu sam. Ali cu da kazem. Gledamo se u oci.

Na petogodišnjicu sramote Srbije, objavljujem integralno tekst Vladimira Popovića, specijalno napisan za ovaj dan i ovaj blog.

Biljana Srbljanović

ATENTAT NA DRŽAVU

12. Mart 2003.

Dobro pamtim ono stanje pomešanih osećanja besa, straha, tuge, neizvesnosti i mržnje, a pre svega nemoći, koja su me ispunjavala prvih nekoliko sati