Nakon Drugog svetskog rata život je ponovo postao lep. Svet je krenuo u obnovu, televizori, telefoni, pa i automobili su polako postajali deo svakodnevice. Rakete su osvajale visine, pojavili su se prvi veštački sateliti, a potom su dosegnute i najbliže planete. Tih posleratnih godina iz mnogih krajeva sveta stizale su misteriozne vesti o letećim tanjirima. Konačno, došlo je vreme da se naučnici opet posvete traganju za vanzemaljcima.

Možda nas iz tog beskrajnog crnila posutog zvezdama iznad nas neko posmatra. Verujemo da je svemir nastanjen samo su vanzemaljski svetovi jako daleko jedan od drugog i kontakti među njima su komplikovani. Zato se svaki nosi, kako ume i može, sa svojom sudbinom. Neki svetovi su sigurno srećni, neki nisu. Ali svaki gleda svoje nebo ne bi li na njemu pronašao signal razuma. Možda nam neki uporno šalju poruke pozdrava. Ili možda očajničku molbu za pomoć. Neki svetovi možda upravo izumiru ili bezglavo beže pred eksplozijom supernove. Mogu da zamislim flotu brodova koja plovi ka pogodnijem mestu za život. Hm, možda ka nama?!

*
Keniči je bio jedini preko liste Warmshowers koji mi je odogovorio na molbu za smeštaj u Saporou. Načelno se slagao sa tim da me ugosti, ali ukoliko se desi da u vreme mog dolaska bude zauzet, moraće da me odbije. Ok, složila sam se. U njegovom profilu pisalo je da je svojevremeno napravio četvorogodišnju turu oko sveta biciklom, a u spisku zemalja kroz koje je prošao nalazila se i Srbija. Uz zahvalu svim ljudima koji su ga ugošćavali tokom njegovog četvorogodišnjeg pedalanja po svetu, napisao je i da sada želi da se oduži za tu dobrotu tako što će i sam ugostiti neke

U stvari, ne sećam se kakvo je bilo to jutro.

Sećam se samo da je bila jesen osamdeset i neke i da je jedan drag mi dečak na gitari svirao tu Keminu pesmu. Bio je jako tužan, raskinuo sa tadašnjom curom, a mi, neosetljivi, stalno ga moljakali da opet svira...

I svirao nam je.

A onda je došlo vreme da se "poraste".

Posle fakuleteta je otišao u Derventu da radi.

Sreli smo se samo još jednom, baš pre nego što je izbio haos, reče mi da ima dve ćere i da sad svira neke druge Kemine pesme.

I to je bilo to.

Više se nismo videli. Niko od društva nije znao da mi kaže šta se devedesetih sa njim dogodilo.

Ostalo je samo sećanje...

Zahvaljujući majstoru.

Piše: Rodoljub Šabić

            Pre nekih dva meseca, Poverenik za informacije od javnog značaja doneo je rešenje kojim je naložio Gradskom zavodu za veštačenje u Beogradu, da na zahtev jednog medija dostavi spisak predmeta u kojima je veštačenje bilo povereno veštaku M.L.

            Iako je to rešenje, po zakonu konačno, obavezujuće i izvršno, Gradski zavod nije postupio po nalogu. Nije, ni nakon dve novčane kazne koje mu je Poverenik izrekao na zahtev tražioca informacije. Nije, ni nakon što je Upravni sud tužbu koju je Zavod podneo

(Zbog uslova u kojima postujem, tokom ture u Japanu moraću da zadržim dnevničku formu, tačnije, da kopiram svoje statuse sa Fejsbuka, pošto nemam kad ni gde da pišem blogove. Iz istih razloga, i fotografije prilažem na kraju teksta. Izvinjavam se svima što ne mogu da odgovaram na komentare, ali mogućnosti za pristup netu su mi zaista ograničene.) 

7. septembar

Danas malo kiša, malo sunce. Ali su zato pejsaži slikarski nestvarni. Osećaj da sam na dalekom severu je potpun.

Zaustavila sam se dosta rano pošto je ponovo počelo

 Pravi razlog ove izložbe je X jubilarna koja će nakon nje uslijediti,  sa sve vašim izabranim radovima.

do tada...

plava gospa sa šeširom

Od kada je sveta i veka ljude je zanimalo sta se desava posle smrti. Da li postoji nesto "iza"? Kako izgleda ta "druga strana"? Da li smrt boli? Da li postoje raj i pakao? Da li je smrt zaista kraj?

Od najumnijih filozofa do najprizemnijih secikesa niko na to pitanje nije umeo da da odgovor. Ali, evo, kao gost autor (u intervju formi) se na blogu pojavljuje duh jednog pokojnika (koji je, inace, izrazio zelju da ostane anoniman) da nam iz prve ruke pruzi informacije o tome sta sve nas (manje-vise) ceka jednog dana... Intervju je vodila nasa renomirana novinarka Mirjana Bobić Mojsilović...

Gost autor: Miloš Miladinović

Slobodan softver u nastavi – Intervju sa profesorom informatike Goranom Jovišićem

Biti slobodan je osnovno ljudsko pravo a

... recimo, 10,000 dinara.

Možda ovaj neformalni finansijski instrument, kada se ovako nešto odštampa na papiru pa koristi kao novac, gde je to moguće, ima drugo i korektnije ime na srpskom (IOU na engleskom, „I owe you"), ali meni je neznanje na trenutak simpatično kako gledam jedan članak o Grčkoj borbi za izlazak iz bede i sećam se prijatelja iz Beograda koji ima malu firmicu od nekoliko desetina ljudi pa s vremena na vreme, kao Grci, dolazi na ivicu bankrotstva.

Grčka priča u nekoliko rečenica: dobronamerni delovi anglosaksonske finansijske elite, i ovo nije stilska figura i ne pričam o onim „imbecilima" kojih se ponekad dotaknem ovih dana, pričam o ljudima koji su kreativni i misle dobro, kažu kako Grčka nikako ne sme da prihvati dil koji su imali do sada koji ih tera da održavaju fiskalni višak od oko 3% od bruto nacionalnog dohotka. S obzirom da imaju previše nezaposlenih uz ovo pravilo se neće nikad oporaviti, kako da imaš fiskalni višak ako nema zaposlenih od kojih da ubiraš poreze, nezaposlenih može da bude još više, a neverovatnog siromaštva skoro sigurno i na jako dug rok.

Moraju da pobede u bitci i prepakuju dil što se tiče njihovog duga i pravila kako treba da se ponašaju. Nemačka se nerazumno i ideološki postavila i ako je to nemoguće bolje je izaći iz Evra, iako je to jako riskantno, nego ostaviti stari dil.

Kao bolja opcija se spominje i uvođenje paralelne valute preko IOUs, „ja-ti-dođemova", i usput se spominje kako ih koriste neke US države.

Mečka samo što nije... Nastupa još jedan istorijski dan. Niko, kao mi, nema toliko istorijskih dana.

Ukoliko mečka tokom današnjeg prepodneva izađe iz pećine i ugleda samo senku od svoje države, to znači da će se vratiti u pećinu i nastaviti da spava, a da će država još dugo imati da se uređuje i doređuje.

    Prvi nagoveštaj jeseni spusti se sa Zvezdare. Ne kao vetar. Više kao tiho strujanje vazduha. Na Bulbulder dođe preko Novog Groblja, pri zemlji, zaobilazeći spomenike i kapele. Sobom nosi mirise polusasušenih travki i prve rose. Dešava se to krajem avgusta u smiraj dana ili sa prvim mrakom. Pomalo je hladnjikav u odnosu na topli gradski vazduh. Nikad ne znam da li sa sobom ponese i duše umrlih koje na groblju pohodi.

Гост аутор: nikvet pn

Сви наши људи на раду напољу имају некако исту жељу. У родном селу потруде се да саграде здање велико и моћно себи за дику и удобну старост. У томе се још и такмиче међусобно. У Источној Србији нарочито. А благога појма немају да их је један њихов земљак одавно недостижно надмашио.

Елем,

Nedavno je na kablovskoj emitovan dokumentarno-fiktivni film „Hjuston, imamo problem", na vrlo interesantnu temu. Naime, radi se o tome da su tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u svemirskoj trci učestvovala tri igrača - SAD, SSSR i Jugoslavija. Ipak, iako je priča po priznanju autora prilično netačna, interesantan je način na koji su, kako to obično biva, zajedno sa izmišljenim ubačeni i istiniti detalji. Kao i pitanje gde je stvarna granica između istine i fikcije.

Gledam ovih dana te visinske kote, beogradski greben od Hrama svetog Save do Kalemegdana, pa kej uz Savu i planirane zgrade uz tu istu Savu … pa da pokažem ove aljkavo nacrtane skice posle tog gledanja … ali sve je u proporciji ...
Evo prva faza …

A onda i Beograd posle druge faze (planirane) … Ali bez brige, Hram će ipak da viri pomalo … u frontalnoj projekciji ...

Međutim, kad se stoji na tlu ... onda ide presek kroz Grad od Hrama do obale Save na Novom Beogradu ... dvadesetospratnica uz Savu diže vizuru u visinu pa od gledanja panorame Beograda nema mnogo osim novih solitera koji su u onoj maketi i koji su novi bedem na obali ... valjda da brane grad od radoznalih ... a Hram izgleda neće da viri... 

To je buduća vizura na Beograd sa strane Novog Beograda ... Iz Beograda na Novi Beograd vizure neće biti pa da ne gubim vreme crtajući (aljkavo) ... 

legenda:

75,00 je kota keja uz Savu
135,00 je kota terena kod Hrama svetog Save
145,00 je kota venca stambene zgrade od 20 etaža (sad će da se zida)
275,00 je kota krova kule Beograd …
i još, kota terena kod Pobednika je 113,5 metara (sve su ovo nadmorske visine … ) pa računajte …

edit: pogledajte u komentarima slike koje je napravio a_jovicic ... ubedljivo zaista ...