Biciklom oko sveta -- Do najsevernije tačke Japana (Japan)

(Zbog uslova u kojima postujem, tokom ture u Japanu moraću da zadržim dnevničku formu, tačnije, da kopiram svoje statuse sa Fejsbuka, pošto nemam kad ni gde da pišem blogove. Iz istih razloga, i fotografije prilažem na kraju teksta. Izvinjavam se svima što ne mogu da odgovaram na komentare, ali mogućnosti za pristup netu su mi zaista ograničene.) 

7. septembar

Danas malo kiša, malo sunce. Ali su zato pejsaži slikarski nestvarni. Osećaj da sam na dalekom severu je potpun.

Zaustavila sam se dosta rano pošto je ponovo počelo da pljušti, a našla sam se baš u mestu u kome postoji besplatan kamp. Najpre sam mislila da spavam u toaletu, jer je napolju sve bilo natopljeno, a i među cikloputnicima na turi u ovoj zemlji važi pravilo da nisi kampovao u Japanu, ako nisi spavao u javnom toaletu. Međutim, na kraju se nebo razvedrilo, sunce je granulo i malo prosušilo travnjak, pa mi je bilo žao da ne iskoristim to za pravi kamp.

8. septembar

Nacionalne rute 231 i 232, koje vode na sam sever Hokaida, probijane su kroz planinske masive, pa su desetine kilometara u tunelima. Oni su nekada otvoreni prema moru, sa svodovima kroz koje dopire dovoljno svetlosti da osvetli tunel, ali u njemu, svejedno postoji i veštačko osvetljenje, a nekad su klasični zatvoreni tuneli, oni od kojih se ja inače pribojavam. U takvim tunelima, biciklista nikad ne može da dobro oceni odakle stiže vozilo, koliko je brzo, da li će ga zaobići u dovoljno širokom luku da mu ne poremeti ravnotežu.

9. septembar

Cele noći je pljuštalo, a udari vetra o prozore stanične kućice budili su me u nekoliko navrata. To me je i ujutru probudilo, još pre šest, pa iako mi se nije mililo da se pokrenem koliko mi se spavalo, morala sam da ustanem – prvi autobus prolazi oko sedam i dotle bi trebalo da pospremim svoje stvari i da, po mogućstvu, i ja odem.

Nije mi se izlazilo na kišu, na vetar koji je još juče počeo da duva sa mora, iz pravca severa, u kome sam pedalala. Ni na hladnoću. Naježila sam se kad sam izašla, koliko je zahladnilo. Moj termometar pokazao mi je da je jedva trinaest iznad nule. A udruženo sa tim vetrom i vlagom, delovalo je još mnogo hladnije.

Zaustavih se u prvom gradiću kod Lawson prodavnice. Razvrstala sam đubre i potom ušla da se snabdem hranom za danas. Uz velike napore i neprekidno preračunavanje, uspevam da, kada je reč o hrani, ostanem u okviru svog dnevnog budžeta, pa i malo ispod toga. Sada je moj račun iznosio 752 jena (oko 7 evra) i pošto mi je naplatio, uredno spakovavši sve u kesu i sa dve ruke mi pruživši moj račun i kusur, prodavac mi podmetnu kutiju sa prorezom sa gornje strane.

„Izvucite jedan papirić“, reče.

Nasmejah se i uzeh prvi koji mi se našao pod prstima.

Prodavac ga pogleda, odmahnu rukom i složi grimasu koja je trebalo da znači: „Bezveze“. Pa vrati moj listić nazad a on izvuče drugi, dobitni. Te sav srećan ode među police i izabra za mene flašicu ledenog zelenog čaja.

Nisam prestajala da se smejem, koliko je bio simpatičan. I on se radovao, pa smo se više puta naklonili jedno drugom pre nego što sam izašla iz Lawsona, sa gratis pićem koje će mi taman dobro doći uz ručak.

Tridesetak kilometara kasnije uđoh u poveći grad, u kome je trebalo da postoji besplatni kamp, sa tuševima po ceni od dvesta jena (manje od vda evra). Međutim, u kompleksu terena, osmatračnice za ptičare, parkova, izvora tople vode, nije bilo ničeg besplatnog. Osim toaleta u koje se uputih sa namerom da se okupam.

Uđoh u onaj namenjen majkama sa bebama i osobama sa invaliditetom, jer je uvek najprostzraniji, a često ima i tuš. U ovom ga nije bilo, ali sam zato otkrila utičnicu. Odlično! Dok se budem kupala, napuniću bateriju notbuka. Za početak, upotrebih toalet, kad se nađoh u zabuni koje dugme da pritisnem za puštanje vode. Većina japanskih javnih toeleta radi na senzore, osim kada korisnik želi neku posebnu opciju, kao što je zvuk kotlića ili ptičji cvrkut, ili bide i tuš nakon nužde, što je pak sve jasno objašnjeno crtežom i dvojezičnim uputstvom, ali na ovome ništa nije bilo ni nacrtano niti je nešto pisalo. Pritisnuh zato prvo dugme za koje mi se učinilo da je pravo. I tad, rezleže se alarm kao pozv na evakuaciju zbog zemljotresa ili cunamija. Kako je samo glasno zavijao, očekivala sam da će mi četa vatrogasaca iste sekunde hrupiti u toalet, razvaljujući vrata (i ona su radila na dugme). Brzo pokupih svoje stvari i izađoh ispred zgrade nužnika. Sad me je živo zanimalo koliko japanskim emergency sluzbama treba da stignu na takav poziv.

Minut, dva, tri... niko nije dolazio, a alarm je uporno odzvanjao. Negde petog-šestog minuta, iz minivana koji je parkirao ispred samog ulaza, izađe stariji Japanac, u radnoj unifromi i sa nekom vrstom šlema na glavi. Biće da je to spasilac. Pokušah da ga dozovem, dok je prolazio pored mene, kako bih mu objasnila da je posredi greška. Ali njegova pažnja bila je sva usmerena na ulaz u toalete, od kojeg ga je delilo još samo nekoliko koraka. Tad mahnuh rukama kako bi me primetio. I već sam zaustila da kažem ono „sorry“, koje svi Japanci razumeju, kada me je spasilac pogledao i – mahnuo mi, kao što se maše turistima u znak pozdrava.

Ma da li je moguće da je to uradio? Zar je stvarno pomislio da ga dozivam usred jeke alarma da bih mu mahnula i on mi uzvratio? On kao da je Kinez, ne Japanac!, pomislih i nasmejah se za sebe. Nego da gledam da što pre odem odavde.

I brzo se spakovah, te se udaljih pre nego što je spasilac izašao, možda najzad shvativši šta je ta strankinja htela mašući mu obema rukama.

Nedaleko odatle, nađoh drugi javni toalet u sklopu parka, takođe sa odajom za osobe sa invaliditetom i majke sa bebama, u kojoj je bilo utičnica. Te se tamo okupah i napunih baterije, ovoga puta ne pritiskajući ništa što ne znam čemu služi.

U međuvremenu je kiša prestala, delimično se razvedrilo, otoplilo je pet-šest stepeni a i vetar je posustao, pa sam odbacila prvobitnu ideju da se negde zaustavim, prekidajući vožnju za taj dan zbog jako lošeg vremena. Ali promena je kratko trajala i ubrzo je opet počelo da duva, sada i iz pravca mora i sa kopna. Kada sam nekoliko sati kasnije rešila da potražim mesto za kamp, dosta sam se namučila dok nisam pronašla nešto u zavetrini – a što će u njoj i ostati, kako god da vetar bude menjao pravac. Usput sam, na poslednjoj pauzi ispred neke prodavnice gde sam natočila vodu, kupila i mini-sake, flašicu od 100 ml te japanske rakije – tek koliko da se malo zagrejem. Valja se.

10. septembar

Stigla u oblast Wakasakanai, na manje od 100 km od najsevernije tačke kopnenog Japana! Ako se vreme bude malo umilostivilo, pa kiša stane a posebno vetar smanji doživljaj, sutra u ovo vreme postaviću tamo svoje šatorče.

11. septembar

Potpuno neobičan dan, kao na nekoj drugoj planeti.

Počelo je sa niskim nebom ujutru, na slici kao sa kraja sveta -- a gde sam bezmalo i stigla. Desetine kilometara nigde ničega, samo more sleva, desno planine, i put koji se stapa sa linijom horizonta. Vetar nemilosrdan, a povremeno me nadleti i neki tamnosivi oblak, koji sruči na Zemlju one oštre sitne kapi kao ispod jakog tuša.

I onda, usred tog ničega, nekakav objekat - za odmor, piše. U njemu, velika sala sa stolovima i stolicama, kuhinja, prostrani toaleti. Sve na izvol'te i, naravno, kao u apoteci.

12. septembar 

Napuštam Wakkanai kamp sa jednom mišlju koja me cesto pohodi poslednjih dana: Japan umire. Evo, recimo, u tom kampu: sve je super-sređeno, toliko je lepo da se čoveku ne ide odatle, sklad sa prirodom je potpun, pa čak i srne šetaju okolo ne bojeći se ljudi, sve to je besplatno, namenjeno kvalitetnom odmoru radnog čoveka Japana, kao i stranaca, ali nedostaje život. Skoro svi kamperi bili su solo, ili veoma stari bračni parovi. U drvenoj otvorenoj kućici, predviđenoj za druženje, uveče se nisu okupili posetioci, već je svako ostao u svom šatoru ili ispred njega, zabavljen nekim svojim poslom u tišini. I ta tišina! Jesam pobornik mira i neuznemiravanja drugih, ali otkako sam ušla u ovu zemlju, nisam čula ni dečiju graju. Moji domaćini u Saporou pričali su mi kako se sve više mladih ljudi odlučuje za solo život, jer ne mogu da nađu dovoljno dobar posao, sa primanjima koja bi bila dovoljna za život porodice, o stanu i da ne govorimo, tako da biraju da ostanu samci. Bela kuga hara u Japanu.