Društvo| Istorija| Ljudska prava| Moj grad| Život

MOLITVA NAD ŠUMARIČKIM KAMENOM

Dragan Jakovljević. RSS / 20.10.2019. u 00:43
(Одломак из романа „Тајне Павлове улице“)

Бака Јела нас је увек посећивала у октобру. Био сам дете и нисам знао зашто нам из Рековца долази баш тада, али смо јој се увек надали с првим октобарским кишама. Тада бих јој, на молбу мојих родитеља, на два дана уступао своју собу и селио се у дневну и то ми није тешко падало. Моја сестра и ја смо је волели и радовали се њеним посетама. Била је тиха, увек са благим осмехом, повезана марамом, као и друге жене њене животне доби.

Нама, деци, у сећању је остала и по поклонима које је доносила, а који су се разликовали од дарова наше остале родбине. Бака Јела нам није доносила ни играчке, ни сокове, нити било шта што се могло купити у радњама. У собу би улазила са обиљем плодова природе, па би наша кућа одмах замирисала на јесење дуње, грожђе и крушке, а кухињске полице красиле мале, жуте и наранџасте бундеве.

У нашим дечјим очима, ненавикнутим на овакав амбијент, био је то велики, несвакидашњи догађај. Месецима бисмо потом живели са тим заносним мирисима и бојама, и у њима видели нешто посебно вредно, што друга градска деца нису имала.

Једног 21. октобра, сестра и ја смо устали раније него обично. На чивилуку нас је већ чекала свечана одећа, коју је наша мајка стрпљиво пеглала претходног дана. Спремали смо се да, са осталим ђацима наше школе, одемо у Шумарице, на „Велики школски час“.

Kрај споменика ђацима и професорима стрељаним 1941. године, моји суграђани су се окупљали сваког 21. октобра, као што то чине и данас. Шумарице су за нас одувек значиле бол, тугу и сузе, али и пркос, који сам препознавао на лицима својих суграђана, док су пристизали тихо, у колонама.

На једном камену, крај ког смо пролазили, писало је: „Пуцајте, ја и сада држим час!“. Учитељица нам је објаснила да су то биле последње речи професора и директора Kрагујевачке гимназије, Милоја Павловића, упућене Немцима. После њих се зачуо дуги рафал, који као да одјекне Шумарицама сваког 21. октобра. Осталих дана га не чују, и дубоку тишину тада ремети једино шуштање лишћа са грана жалосних врба, наднетих над Ердоглијски поток, који туда протиче.

Недалеко од камена са професоровом поруком, једна жена је палила свећу и, савијена готово до земље, тихо јецала. Наша учитељица јој је пришла и привила њену главу на своје груди, онако како то чине најближи, у тренуцима велике туге. Сећам се да ми, деца у колони, нисмо тачно знали шта се тада догодило, али нам је било јасно да жена у марами тугује за неким, кога је вероватно изгубила. Нисам чуо шта ју је учитељица упитала, али њен одговор и сада памтим:

– Имала сам два сина. Обојицу су извели из школе и убили их овде, онога дана… – рекла је, на тренутак застала, па наставила:

– Неко је тога јутра силно лупао на врата гимназије и… ја сам их отворила. Била сам школска послужитељка.

Kада је подигла главу, препознао сам лице наше баке, Јеле. Шта да урадим? Да ли да изађем из колоне и одем до ње? Шта да јој кажем? Kако да је утешим, а да је не повредим? Kако би на то гледали моји другови и учитељица? Питања су се низала у мени, а ја сам и даље стајао нем и непомичан. У том тренутку, Шумарицама су се разлегли стихови. „Било је то у једној земљи сељака, на брдовитом Балкану…“. „Велики школски час“ је увек тако почињао. Видео сам када је учитељица заплакала и брзо сакрио поглед, да другови не виде сузе у мојим очима.

Kада сам баку поново потражио погледом, више је није било крај оног камена. Пожурио сам да је пронађем међу стотинама људи, који су промицали у свим правцима, док су многи и даље пристизали, али је нисам нашао.

Kући сам стигао пре ње и одмах испричао мајци шта се догодило. Оборила је поглед и, гледајући кроз прозор, у јесењу кишу, испричала ми све о октобарској крвавој бајци, која је нашој баки одузела најдраже. На крају ме је замолила да ништа о томе не говорим пред баком.

Kада је стигла, бака Јела је са мојом мајком разговарала о киши, о смирају природе и јабуци у нашем дворишту, која је те јесени обилато родила. Све је било ту, као и раније, само је један дечак тога дана изненада одрастао. За њега од тада више ништа није било исто.

Atačmenti



Komentari (12)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

macak.tosa031 macak.tosa031 07:24 20.10.2019

Da!

Šta reći na ovo - a ne pogrešiti?!
Svejedno - reći ću i pogrešiti.

Dakle - jebem im mater švapsku, po milion puta za svakoga đaka i profesora.
Neka im opraštaju drugi - ja ne mogu.
A i kada bih mogao - ne želim.
shone shone 15:38 20.10.2019

Re: Da!

Šta reći na ovo - a ne pogrešiti?!



tasadebeli tasadebeli 08:16 20.10.2019

+ 1

Да, Драгане, баш тако.

Неки из моје фамилије су стрељани у Шумарицама тог октобра '41. Нису били гимназијалци, одрасли људи, али ето...

Те баке баш умеју да уз крушке и грожђе испричају нешто за шта је дошао моменат да се исприча.
kamilo_emericki kamilo_emericki 11:17 20.10.2019

Vrijedi li pricati?

Lijepa prica.
Ali cemu, kako se ponekad upita postovani bloger Petrovic. Krenuti ce:
"I zanatske suze zabrađenih žena,
I bol izveštačen ravnodušnih ljudi,"
A ti isti, koji su prvim naricateljskim redovima, potrosit ce i zadnju kap pljuvacke braneci sistem kojem je nacisticko zlo samo jedno od mnogobrojnih lica koje ima.
Samo ce vise pluvacke potrositi na pljuvanje onih koji su odbili da pokorno prihvate tu "dobrotu" i ponizenje i koji su zalozili svoje zivote u odbranu dostojanstva i slobode.
Черевићан Черевићан 14:01 20.10.2019

присет за увек

На једном камену, писало је:

Шумарице ... рат је ту...и ђаци
(стихови живи познате песме) ,
ником да се они не понове а и
присет никад утихнути не сме
Atomski mrav Atomski mrav 14:35 20.10.2019

Re: присет за увек

mariopan mariopan 18:17 20.10.2019

...

Potresno sećanje.

Hvala Dragane.
not2old2rock not2old2rock 20:10 20.10.2019

još o bitangama


Zašto li su bitange ponizile žrtve preuvećavajući broj nesrećnika? Neznanje? Čisto sumnjam.
mariopan mariopan 20:56 21.10.2019

Re: još o bitangama

not2old2rock

Zašto li su bitange ponizile žrtve preuvećavajući broj nesrećnika? Neznanje? Čisto sumnjam.

Ne znam, ne verujem da je namerno. Više sam sklona da verujem u nenamernu grešku koja je kasnije ispravljena. U haosu rata to je moguće?

Deo ljudi je streljan po selima, usput i stihijski, i nije se tačno brojao jer za to niko nije imao vremena niti su to mogli da postignu, da stanu i da broje, da vode neku evidenciju? Bio je rat i opšte rasulo. U nekoliko dana streljti toliko ljudi i sve tačno prebrojati jednostavno nije moguće.

Mada ostavljam mogućnost manipulacije verujem da nije bila namerna jer je nepotrebna, zločin je i ovako strašan.

Ni u ovom poslednjem ratu koji smo imali broj žrtava nije tačno utvrđen, mnogi se vode kao nestali, neki su sahranjeni pod tuđim imenom, identifikacija žrtava sporo teče, i to danas kada imamo svu tehnologiju da se to utvrdi, a onda tek nije bilo moguće već se radilo na osnovu izjava svedoka, što je nepouzdano.

Radije verujem u nenamernu grešku jer je broj streljanih i ovako strašan. Nema nikakvog razloga praviti ga strašnijim.
zadnjapetoletka zadnjapetoletka 08:20 23.10.2019

Небитно, али мала омашка

Dragane, nije komentar na blog, samo mala tehnička primedba. Ne znam da li si našao na netu pa si samo iskoristio ili si sam npravio uvodni fotos ali ono "overavanje" ubijenih nije iz Kragujevca nego iz Pančeva 19. aprila 1941.
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 09:35 23.10.2019

Re: Небитно, али мала омашка

Nisam znao da je iz Pančeva, pošto je u opisu fotografije pisalo da je iz Kragujevca. Ali, mislim da lokacija ne menja suštinu, jer su na oba mesta, a i na mnogim drugim, na ovaj način usmrćeni nedužni ljudi.
zadnjapetoletka zadnjapetoletka 09:56 23.10.2019

Re: Небитно, али мала омашка

To sam i rekao - nebitno za suštinu. A kad je već tu i treba da bude ako ništa drugo, da podseti da im Kragujevac nije bio izuzetak.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana