Субота је, позни новембар. Киша не престаје од јутра, а мени у кући понестало неких важних ситница. Знам, морам до Милера, док још ради. Невољно навлачим јакну, успут заобилазим баре и надмудрујем се са возачима који у мојој улици често умеју да, по оваквом дану, непријатно изненаде пешаке.
Размишљам како би било боље да сам начинио списак ствари за куповину, јер овако постоји могућност да заборавим нешто, наизглед неважно, за шта ће се одмах испоставити да ми је било особито важно. Али, за састављање списка је већ касно. Обићи ћу све рафове, пажљиво погледати чега све тамо има и узети оно што ми је заиста неопходно.
Тако и чиним. Са полица узимам само основне потрепштине, а уз њих и две овеће Милерове торбе за транспорт. Схватам како је кеса коју имам у џепу дефинитивно премала, док посматрам како и остали купци за собом вуку препуне корпе. Уредно слажем производ по производ на покретну траку и водим рачуна да кодови буду окренути нагоре, како бих касирки олакшао писао.
Поглед ми нехотично пада на жену испред, која једина у том подужем реду стоји потпуно мирно. Стрпљиво чека свој ред и за руку држи дечака који нема више од пет година. Примећујем да је без торбе и да је покретни део пулта испред њих потпуно празан.
„Сергей, пожалуйста, дай мне это, мы должны заплатить здесь“, говори тихо дечаку, јер је на њих дошао ред.
Малишан, чије очи блистају од радости, отвара шаку и пружа једну новогодишњу бомбону. Била је од оних којима деца обично украшавају јелке, а потом их поједу, када празници прођу. Увијена у фини папир, живописних боја, подсетила ме је на бомбоне које су моји родитељи, неких давних година, доносили у кућу пред Нову годину и тиме сестри и мени чинили велику радост. Те чудесне бомбоне звали смо свиленим, а мислим да их деца и сада тако називају.
Док продавачица куца рачун, искорачујембрзо из реда и грабим шаком још неколико таквих бомбона, са велике гомиле слаткиша. Али, жена и дечак се већ полако удаљавају, па се прибојавам да их не изгубим.
„Молим вас, откуцајте ове бомбоне што брже, у великој сам журби...“, кажем касирки и упућујем јој молећив поглед.
Вероватно ненавикнута на такве жеље купаца, најпре ме изненађено посматра, али брзо схвата шта ми је намера. Она, међутим, само немоћно слеже раменима, јер свака бомбона има налепницу са кодом. Треба јој времена да сваку учита и уредно наплати.
Док апарат очитава последњу бомбону, иза стакла видим како се врата на лифту тржног центра полако затварају. Дечак у њему радосно маше бомбоном и показује је мајци, док се обоје удаљавају ка нижим спратовима зграде и коначно нестају.
Поглед времешне касирке се тада срете са мојим и она, да остали купци не чују, рече:
„Видите, човек неке људе понекад и не стигне да упозна и сусрети са њима трају свега пар тренутака, а чини му се као да их зна читавог живота и да би једно другом могли много тога да кажу...“
Климнух потврдно главом и пружих јој оне свилене бомбоне. Замолио сам да их сачува и, када се за то укаже прилика, поклони неком другом Сергеју... Волођи или Владимиру.
„Хоћу, не брините“, рекла је тихо и одложила их у страну.
На излазу ме је чекала и поново пратила иста она киша. Била је тешка и бескрајно тужна.