Politika umetnosti

   Dobar dan,

imali smo u komentarima mog prvog posta nekoliko primedbi u vezi umetnosti sa nasilno zatvorene ali očigledno u javnosti prisutne izložbe "Odstupanje". Možemo ih sažeti na sledeći način:

- radovi nisu dovoljno kvalitetni. Po nekim komentarima, možda i već time što autori dolaze sa Kosova. Nasuprot tome, ima tvrdnji da su zanimljivi samo zato što su sa Kosova a da u stvari nisu kvalitetni.

- radovi nisu čitljivi, razumljivi ili zanimljivi za svakog, što je i nekakva opšta situacija u savremenoj umetnosti. Ova primedba za sobom povlači i pitanje ko, kako i gde ima pravo da kreira i konzumira umetnost.

- umetnička praksa treba da poštuje neki, okolnostima prilagođeni tajming kada je u pitanju nastanak i izlaganje umetničkog rada, bilo da namerno ili nenamerno reflektuje te okolnosti.

Utvrdili smo takođe, da slabo znamo da je umetnost vrlo ozbiljno upletena u politiku i ideologiju iako, kao što smo mogli pročitati u jednom od komentara, umetnost i politika deluju u istom polju, polju reprezentacije. Dovoljan dokaz za tu vezu, posebno važan za našu nastavu i naš rad je činjenica da pop-artistički portret Adema Jašarija na izložbi “Odstupanje” nije privukao aktiviste Obraza samo zbog njihove ikonofilije (Jašarijev lik i delo slični su imidžu hajduka i komitsko-četničkih vojvoda) već iz razloga što je tragičan ali i katarzičan kraj Jašarija i njegove porodice, postao simbol volje i prava kosovskih Albanaca na političku emancipaciju od srpske države ili bilo koje ili čije emancipacije od bilo koje loše državne politike. To pravo se dakle ovde brani. Ova kratka rečenica može se pročitati i razumeti na dva načina i to je dobro jer nam pomaže da shvatimo osnovnu nepoznanicu – mi ni ne znamo da li to pravo ovde uopšte postoji (da bi se branilo) ili još ne postoji (a država se brani od pokušaja da se uspostavi).

Jasno je da su u komentarima na prvi post detektovani važni parametri razumevanja svakog umetničkog rada, vrlo važni za dodatno-dopunsku nastavu u kojoj učestvujemo. Razmatraćemo i nadalje složene međuodnose i funkcije kvaliteta, čitljivosti, stvaralačkih intencija i ingerencija, familijarnosti i tajminga umetničke prakse. Pokušaćemo to sada na primeru rada koji je komentarisan na blogovima Gorana Markovića i Milice Tomić, a to je tabla sa natpisom "Ćošak Salvadora Dalija" koju je na uglu dveju ulica u Beogradu postavila grupa "Ilegalni poslastičari". Težiću da ovaj rad smestim u delimično postojeće a delimično konstruisano referentno okruženje, u kome se njegov koncept i sadržaj odslikavaju upravo u parametrima i funkcijama kvaliteta, razumljivosti i tajminga. U nizanju referenci i asocijacija, možemo detektovati koliko svi navedeni parametri mogu i moraju biti važni u društvu koje istovremeno krije i otkriva svoju politiku i ekonomiju kroz niz mera kao što je promena imena ulica, vlasnika preduzeća i radnji i pripadajuće, često i vandalske mere disciplinovanja političkog i policijskog aparata i javne sfere.   

Najlakše je možda da počnemo od nečeg već na prvi pogled sličnog. Rad je iz istog "registra" kao i onaj koji je Milica predstavila u postu Pet lakih komada: "Bulevar AVNOJ-a", autora Miloša Čvorovića. Milica je na rekao bih dosta uzdržan način opisala ovaj rad. Prilikom jednog razgovora o toj akciji izneta je teza da rad nastaje u situaciji u kojoj Demokratska stranka i DSS, odlukom nadležne komisije da promeni ime Bulevar AVNOJ-a u Bulevar Zorana Đinđića, praktikuje institucionalni vandalizam, a da SRS na taj vandalizam odgovara svojim, partijskim vandalizmom. Rad Bulevar AVNOJ-a, ne samo da se opire ovim dvema vandalskim strategijama, već detektuje i ometa njihov zajednički cilj: potiskivanje i brisanje sećanja javnosti na antifašističku borbu. Gradske vlasti u ovom slučaju potiskuju i brišu antifašističku tradiciju kroz apologetsko poturanje "tranzicijske tradicije" a radikali brišu i tranzicijsku i antifašističku tradiciju kroz reafirmaciju bratoubilačkog rata, rata za svojinu nad teritorijama kao uvoda u tranziciju, koja nas po mnogim kulturnim, političkim i ekonomskim parametrima vraća pedeset do sto godina unazad. Za taj manevar unazad ni ne beše boljeg stratega od Mladića, koji je postao i polit-kultur ikona ovdašnje tranzicije - za svega par godina od visokog oficira JNA pretvara se u srpskog đenerala. U tom smislu, jasno je da je cena i uslov tranzicije u ex-Jugoslaviji bio bratoubilački rat tj. da je cena anti-antifašističkog i anti-SFRJ flertovanja srpske demokratske političke elite devedesetih ispostavljena kroz račun koji je napravio Mladić. Rad Bulevar AVNOJ-a zato omogućava distancu od ovako prepletenih tranzicijskih politika i posledično prepoznavanje, priznavanje i afirmisanje antifašističkog nasleđa, koje ne samo da ne sme biti zaboravljeno već, i zbog same činjenice da je fašizam nusprodukt kapitalizma, mora biti nanovo animirano. Prvo u umetnosti, a onda, ako bude volje i pameti i u ekonomiji i politici.

Ako tako razumemo ovaj rad, naći ćemo se, možda i sasvim nenamerno, kao neki slučajno probuđeni romantičari, na politički slabo naseljenom polju, onom koje shvata neophodnost univerzalne političke emancipacije, što automatski znači i ekonomske emancipacije samog ljudskog rada, kao univerzalne kategorije svakog stvaralaštva. Nije loše da se kao prvi u redu za emancipaciju nađu kulturni i umetnički rad jer oni te neophodnosti podrazumevaju, regenerišu i predstavljaju. Misliti i stvarati oslobođenje od fašizma u procepima legalnosti i legitimnosti tranzicionog kapitalizma, nacionalne kulture i nacionalne države kao trabanata tog kapitalizma i potrošačke kulture kao masovnog sedativa tj. opijuma za narod? Da, tako nešto. Jeste, naporno je, pa ne mislite valjda da ćemo se provući bez savladavanja principijelnih tehničkih i tematskih kategorija slikarstva – podloge i pejzaža?

E sad... e sad... e sad... uživimo se malo u taj pejsaž. U odnosu na rad Bulevar AVNOJ-a, Ilegalni poslastičari kao da kažu: mi smo na podjednakom rastojanju od dve postojeće politike u preimenovanju ulica (demokratske i radikalne). Problem sa ovim pozicioniranjem u sredini je što lako upadate u domen i jedne i druge strane, kao što ćošak podjednako pripada obema ulicama koje ga čine. Možete hodati jednom ulicom i biti na distanci od druge i obrnuto ali ne možete hodati ćoškom osim ako autori zabadanjem table ne sugerišu da je u pitanju ćorsokak dužine 50cm. Ako ste možda protiv svih preimenovanja (kao što govori jedan drugi rad Ilegalnih poslastičara, onaj sa gomilom imena na tablama) tj. i onog koje je usledilo posle Drugog svetskog rata, opet ste za anti-antifašističku tradiciju. Ako ste Ilegalni poslastičar i za ono ste preimenovanje posle Drugog svetskog rata a protiv ovog današnjeg, onda se ne biste zadovoljili imenovanjem ćoškova. Ako ste i za posleratno i za ovo današnje preimenovanje onda ste u problemu jer imate manjak ulica i zaista vam ostaju samo ćoškovi. Taj politički ćorsokak beogradskog šarma bi na kraju krajeva bio i neki povoljan ishod i posredna edukativna poruka ovog rada.

Druga važna stvar, koju je pohvalio Goran, a uspešno kritikovala Milica je latentna beogradizacija i urbanošarmizacija kulturnog i umetničkog stvaralaštva. Kao, to je neki samo nama svojstven flavour, zbog kog na kraju krajeva, vredi "ostati i boriti se". Ovo je vrlo problematičan pristup stvaralaštvu, koji osim politički prilično konzervativne i diskriminatorske afirmacije tzv. urbanog duha, premešta učinak umetničkog rada u polje zabave ili bolje rečeno zajebancije za posvećene.

Možemo se setiti još dva srodna projekta urbanog šarma, na koji nas podseća "Ćošak Salvadora Dalija" u ovakvom formatu (videti Milicin post Muke s umetnošću, strana 2), sa autorima ponosno uslikanim ispred svog dela.

Jedan je foto-akcija grupe građana za neformalni biznis sa Voždovca, koji dolaze ispred kuće šefa suparničkog ganga sa Zvezdare, slikaju se i puštaju fotku u novine, u javnu raspravu. Ova akcija imala je i odjek u medijima, upravo kao šarmantna, duhovita, ali u svom "narrowcasting" dometu i izazivajuća i upozoravajuća. Otprilike je to bila bačena rukavica konkurentu, sa kodiranom poslovnom informacijom. Kao i ovaj uradak, Ilegalni se šifrirano obraćaju i onima koji daju imena ulicama. Oni na neki način uzimaju reč u javnom raspravljanju o promeni imena ulica, zauzimajući neutralnu, "boli me ćoše", dakle pravu Dalijevsku poziciju, baš na idealnom preseku tih smarajućih rasprava i, zabadaju se bukvalno u centar pažnje nadležnih i prolaznika sa porukom koja na kraju krajeva ima sličan sadržaj kao i poruka one biznis-foto-akcije - bolje neka situacija na tržištu ostane kakva jeste. Ta poruka je izgleda odlično shvaćena od opštinskih vlasti a biće verovatno i od gradskih, jer u poplavi zločinačkih preimenovanja (vidi npr. post od Zeke Novi Sad – Noć kame, tužna godišnjica) dobro će doći jedno šarmantno, neutralno i nadrealno, koje bi posvedočilo da je to sve ustvari jedno veliko zezanje.

Sledeći projekat urbanog šarma koji prispeva iz sećanja je onaj "Prva beogradska barikada", organizovan od strane Radija B92, nakon pojave sasvim neurbanih barikada po srpskim krajinama u Hrvatskoj. I taj rad je upao u zamku ironizacije jedne vrlo neuralgične tematike, koja je takođe završila u obručima radikalnih i demokratsko-demografskih politika. Tim radom, kao i sasvim nekompleksnom kulturno-umetničkom politikom kuće B92, možemo posebno da se pozabavimo drugom prilikom ali, u najmanju ruku možemo reći da je tada nekakva beogradska barikada delovala upravo - nadrealno. Svoj politički šmek ova akcija crpla je neposredno iz sada već evergreen repertoara sa jednog od najvažnijih ex-yu poprišta kulturno-umetničke borbe 'gradske raje' protiv 'papana', dakle Sarajeva. Top Lista Nadrealista prednjačila je u šarmantnom plasiranju krivice za narastajuće kulturne i političke probleme društva na pripadnike nedovoljno urbanih - primitivnih slojeva stanovništva. Mada je u produkciji te scene iz osamdesetih bilo i otvorenih simpatija za Pišonje i Žuge, rat je zaoštrio ovaj prikriveni klasni sukob do razmera građanskog rata i u kulturi. Nedavno uskrsnuće prežvakanog sarajevskog šarma na TV B92, sa koncepcijski često rasističkim, režijski vrlo lošim ali zato zaista bedno odigranim skečevima o turbo-folk retorici, estetici i krivici, obavezuju nas da ovoj temi posvetimo punu pažnju u dodatno-dopunskoj nastavi.

Projekat koji među poslednjima i na posebno nepredvidiv način iskrsava iz sećanja vodi nas ispod nadrealnosti imena Ilegalnih poslastičara. Obratimo pažnju na jedan deo rada Jelene Miletić, urađenog za projekat Javna Tajna, koji sam koordinirao u nekoliko gradova Srbije 2003. godine (http://www.rex.b92.net/javnatajna/bor_izlozba.html). Ako samo ovlaš pomislimo ko bi u vreme osnivanja i rada ove autorske grupe zaista bili ilegalni poslastičari, to jest čiju ilegalu bi da legalizuju ovi autori, to bi bili vlasnici mnogih ovdašnjih poslastičarnica i pekara, Albanci i Goranci, koji su, posebno nakon 1999. godine primorani ili da se isele iz Srbije ili da rade u ilegali. Ako ne verujete - pogledate firme iznad njihovih radnji - teško da ćete videti imena vlasnika. E, sad, moguće je da grupa autora ovo uopšte nije imala u vidu, sluhu ili ukusu, ali ako govorimo o kvalitetu, čitljivosti i pristupačnosti rada grupe, i ovo je svakako jedna od meandrirajućih opcija. Ispalo je da su oni legalizovali, obnarodovali ilegalnost poslastičarstva, i zaista, ako čujemo komentare na njihov rad: šarmantno, slatko, baš simpa, vrlo beogradski, javlja se jedna infantilna a opšte prisutna želja za 'zaslađivanjem' stvarnosti. Ovo sam stvarno nategao do bljutavosti. Ali samo na tren to jest natreen, jer ovo veštačko natezanje i zaslađivanje neće mnogo škoditi našoj nastavi, koja upravo treba da otkrije i slabosti takvih natezanja. Izaći ću napokon i sa svojom tezom, a ta je da ovaj rad zahteva razumevanje imena autorske grupe kao "Legalni poslastičari".

Moramo još pomenuti i onaj poznati rad sa spomenikom Brus Liju u Mostaru. Ja u njemu vidim i jednu žal za nedostatkom univerzalnih, narodnih heroja tokom poslednjeg rata. Brus Li, kao heroj svih nacija i vera popunjava u BiH nenadoknadivo a ispražnjeno mesto narodnih heroja drugog svetskog rata. Ono što je zaista divno kod Brusa je što on nije obožavan kao glumac, već kao lik koji je igrao u filmovima, poput Sandokana ili Kasandre. Svejedno, za razliku od Brusa, Salvador Dali je fensi vrač elite, segregacijski estetizator snova truleće aristokratije, koji energiju dadaističkog reza zamazuje i guši pukom perfektnom slikarskom tehnikom i tematikom a kompleksan, i uz to već otkriven i podrobno istražen svet snova i fantazija srozava na nivo magične fiksacije i rituala, ma fašista bre, ali barem fašista – kukavica, to je već neka refleksija, neko dostignuće, naravno, i za snobovski lik Dalija, i za njega lično. On uz to falsifikuje i poriče temporalnost i spacijalnost, to jest “intrarealnost” snova i fantazija, oduzimajući im upravo ono što je najvažnije – značaj za običan život, unutar običnog vremena i prostora. Ma, vanilla-ice iliti sisa jedna. E, tako, kod veštačkog zaslađivača nije na odmet ni malo veštačkog ogorčenja.

Ceo ovaj ogled nam je potreban da bi se prvo uspaničili a odmah potom malodušno zabrinuli. Kako napraviti rad o prepoznavanju, priznavanju i afirmaciji naše inicijative, koji je dovoljno kvalitetan, pristupačan za većinu publike i može da proradi u okviru teme koja je za svakog građanina i svaku građanku podjednako važna, mada ne moraju imati i isto mišljenje o njoj? Rad koji će izdržati i ovakve tendenciozne pretrage kroz asocijacije i refleksije u kulturi i politici svog vremena. Upravo na slučaju poslastičara sa ćoška, čiji se radovi i samo ime grupe tako lako prelivaju u neplaniranim bojama i registrima vidimo recimo i to da je dremanje u procepu legalno-ilegalno, npr. po pitanju priznanja nezavisnosti Kosova, potpuno nemoguće. Ili ste, kao umetnik ili umetnica, na strani legalista koju u ovom trenutku čine Kosturica, Tači, Nikolić, Sejdiju, Tadić, Riker, Ivanović, Basesku, Blunt, Rasim, Eu, Rusija, USA i Huliganska Legitimna Oblast, ili ste na strani slobode i nezavisnosti Kosova i Srbije, koja je, naravno, u slatkoj ilegali. (Pošto sam kritikovan zbog upotrebe termina huligan, koji je sam po sebi policijski i represivan, mogu recimo da promenim ime HLO oblasti u Oblast Udruženja Nepotrošača, time se obuhvataju oni koji uopšte nemaju novac te i ne mogu da troše i oni koji imaju ali ne plaćaju na teritoriji svoje oblasti). I da, pitate se, ko je sad ovaj Blunt? To je novi britanski ambasador u Prištini, koji je odmah, pri akreditacionom krštenju, dao najmizernije moguće obrazloženje svoje verzije legalizma u obliku legitimizma: "ne možete ne dati nezavisnot državi u kojoj muslimani čine 90 procenata stanovništva". Naravno, ovo ne važi za Irak i Afganistan, kao što ljudska prava ne važe za feudalne saveznike Amera u zalivu. Kod kosovskih Albanaca imamo inače onu verziju islama koja je slična upravo anglikanskoj verziji hrišćanstva, dakle nedogmatičnom i sekularizovanom praktikovanju religije. Eto, takav ekspert je došao za ambasadora, pa vi vidite kakvi su ostali stake-holders i od kakve je to ogromne brige za njegovu zemlju. Naravno da će britanska ambasada na Kosovu odmah da pokrene projekte iz multikulturalnosti tj. kulturne politike globalnog kapitala. I naravno da će gomila umetnika i umetnica da se zaleti da učestvuje (naravno i ja), sve zaboravljajući da je za zemlje EU pitanje nezavisnosti Kosova pitanje kontrole imigracionih i kriminogenih potencijala Kosova, dakle još jedna fortifikacija u tvrđavi Evropa. Ako uz to postoji ta polit-profiterska dekoracija, da je to izlaženje u susret muslimanskim vernicima, dok se u stvarnosti vodi hladni krstaški rat protiv depriviranih svetskih masa, od kojih su mnoge islamske veroispovesti, još bolje! Kladim se da će ovaj kulturni pristup politici, prvom od prilika kojih u tranzicijskom obespravljivanju masa ima na stotine, možda i dovesti do razvoja religiozno fundiranih pokreta na Kosovu. I da, naravno da Ameri ovo isto rade pretežno da bi bacili pesak u oči svojim probranim metama u islamskom svetu. Mada je, opet na nekom kulturnom planu, paralela sa ratom za Američku nezavisnost vrlo dobrodošla Kosovu. A Rusi? Pa jeftinije im je da već ovde izvedu vežbu odvraćanja Čečenije od nezavisnosti nego da se tamo bakću sa beskrajnim građancem. I sve što im odavde zatreba dobiće po reketaškoj ceni. I svetiće se i iriti tamo gde malo ili ništa ne košta za opkoljavanje antiraketnim štitovima, nato banana republikama i ljudskim pravima. U tom obračunu imperija, transnacionalno bombardujuće NATO imperije i bratske carske “Nemojtemolimovasvišedanasbranite!!!” federacije, mi se prijavljujemo za piona. Gle, nema nikog više na našoj strani, jer kraljevi, kraljice, topovi, lovci, konjine, svi su tu, a samo dva piona, jedan crni i jedan beli. To znači, da smo samo mi ostali, jedni jedini, sami na celom svetu koji, uz kosovske Albance, zaista imaju taj politički interes i imperativ da Kosovo bude nezavisno. I taj da u igru za početak uđu svi pioni, da bi, kao regionalna i svetska većina, promenili i pravila igre. Ti pioni, ova dva, oni moraju da igraju po svom - kao radnička klasa Srbije i Kosova a ovi pioni što treba da uđu - to je radnička klasa svih zemalja - pa i ona koja služi u soldateskama KFOR-a. Ma više nas je ustvari. Ko nam da glas, ali ne da glasamo, nego da politički govorimo, taj/ta ili ti je ili su savremeni umetnik/umetnica/umetnici u koordinatama koje su jedine relevantne za savremenu umetnost – internacionalnim i univerzalnim. Kažem vam, ništa bez dobro urađene podloge i studiranja odnosa masa u pejzažu.

Da rekapituliramo, problemi sa nazivom/naslovom i prepoznavanjem tematike, sa čitljivošću umetničkog rada i sa univerzalnošću prava na razmišljanje i stvaranje, koji su se nametnuli u komentarima nakon prvog posta a ovde ih ambiciozno uveličavam ovako dugačkim tekstom, biće u našoj dodatno-dopunskoj nastavi od najvećeg značaja. Raščistimo sledeće: kao umetnici i umetnice ne smemo upasti u zamku režimskih politika - oportunističkog vezivanja ili odvezivanja od interesa tranzicijskih i šovinističkih elita Srbije i Kosova, dobronamerno-hohštaplerskih usluga EU, SAD i Rusije, mada ne možemo prenebregnuti da to može biti vrlo korisno i nekorisno tj. nezaobilazno u smislu stanja na terenu i u atmosferi. Ne smemo našim radom poručiti npr. da je "to" ustvari ekonomski profit za Srbiju, ne samo zbog toga što je to zaista trećerazedni princip i tu nema nikakve političke ni umetničke produkcije, već zbog toga što je takva izjava samo nastavak izolacionističke ekonomske i kulturne politike prema Kosovu i Albancima. Moramo za početak naći lične (nikako privatne :), etičke i političke razloge, koji nas čine emancipovanim od tako čarobnih, i svima nama srcu i duši priraslih interesa i kriterijuma nacionalističkog i kapitalističkog sveta - u njemu ionako nema pravednog rešenja ni za šta pa ni za Kosovo. Da se razumemo, mi, radi preživljavanja, možemo i moramo participirati u tom svetu, kao i neki zatvorenici/zatvorenice u sistemu logora. I moramo “ispoštovati” njegova dostignuća i iskustva da bi postepeno stvorili sistem razmišljanja i rada u kome je izlazak iz logora moguća opcija - nezavisnost i sloboda Kosova, dobro i jedino prihvatljivo i stvarno rešenje za nas kao građane nezavisne i slobodne Srbije. To jest, prihvatamo parolu države i nemiroljubivih masa “Kosovo je Srbija”, priznajući da obe jesu ili treba da budu slobodne i samostalne države. Mislim, ako uopšte hoćemo i umemo i sami da budemo slobodna i samostalna država. Ako nećemo, postaćemo plen okupacije, bilo unutrašnje ili spoljašnje. Postoji kategorija ekonomsko-političke delatnosti, koja na fenomenalno nemilosrdan način aktuelizuje ili neutralizuje politiku umetnosti a to je umetničko tržište. Ako puknemo na tom tržištu, tržištu ideja, niko nam neće biti kriv.

NAPOMENA: preporucujem da na prve dve strane citate samo komentare od Dusana Maljkovica, Milice Tomic, Marka Ristica, b.stojanovica i vucka, ostalo su uglavnom trolovi, koji medjutim nisu nezanimljivi jer ocigledno imaju i neki svoj kreativni pristup ovom postu...