Mikele s onoga svijeta

2042 je godina. Napunio sam 96 godina i otišao s vašeg i mog sveta i života. Pitate se kako, na koji način, kojim putem, sredstvom... se javljam. Pitate se, pitate! Komplikovano je da biste shvatili pa ću pojednostaviti. Ja ustvari nigde nisam otišao, postao sam deo sveobuhvatne i beskrajne kosmičke energije. I nigde sam i svuda. Nigde u smislu da nisam u Raju ili Paklu, Edenu, Džehennemu ili Džennetu, Valhalli...ništa od toga, postojim ali nemam telo, vizuelni oblik, nevidljiv sam a ipak jesam!  Budu sam podsetio na njegove reči dok još bejaše na zemlji: Opterećen sa dve stvari, čovek sasvim sigurno nalazi svoje mesto u Paklu. Te dve stvari su, loše navike i pogrešni stavovi. Ni ja nisam bezgrešan, bio je njegov odgovor. Ovo njegovo pominjanje Pakla nije moglo da mi promakne, jer ga je pomenuo samo jednom i nikako nisam mogao da ga dovedem u vezu s njegovim učenjem.

Možda će Profesor Nsarski kao kvantnimehaničar pokušati da vam objasni...Možda? Kažem možda jer nisam siguran da i on, uz sve svoje znanje i lucidnost, može na pravi način da pojmi... ne, umeće i znaće on to! Mator je ali živ je i zdrav, i mentalno nikad jači! Istina je da su mnoge nepoznanice u međuvremenu razrešene, mnoge teorije oborene, nove uspostavljene, dokazane nove čestice i brzine veće od brzine svetlosti... Profesor je vođen svojim radoznalim mentalnim sustavom, uspevao i još uspeva da prati svaki i najmanji pomak i učestvuje u njemu. A da! Ko sam ja, Mikele, ko je Profesor Nsarski... Mi smo pisali na ovom blogu, davno, davno! Potražite u arhivi bloga neke od naših pisanija, biće vam zanimljivo da pročitate o čemu smo pisali.

Sećate se, bar neki od vas, Borhesovog Alefa, e ovo je nalik ali mnoooooogo veće, beskrajno! Svi ljudi koji od Homo erectusa hodaše zemljinim šarom, neko je nekad, negde, rekao, preko osamdeset milijardi, sve što su rekli, pomislili, napisali, učinili, stvorili ..., sve je u meni kao što sam ja sa svim što sam bio, u svima. Šta mi znamo o našem (sve)ukupnom JA?, upitao se Docs u svom tekstu Weird Shit: NEŠTO MALO O KVANTNOJ METAFIZICI*, promovirajući Uspenskog, objavljenom u oktobru davne 2013 godine. E pa svi smo deo sveopšte kosmičke energije! Sveprisutnost svega! Teško je ovo objasniti, nemamo telo, nikakav oblik... Istovremeno svi egzistiramo, u isto vreme, nemam bolji termin, je prisutna prošlost, sadašnjost i budućnost, sve je tu! Od Velikog Praska pa do ovog trenutka! Za vas trenutka, za mene ne postoji vreme ili ako postoji onda je beskonačno, pa kao da i ne postoji. Poželeo sam da gromadi Tomasu Manu kažem koliko volim, hmmmm, koliko sam voleo njegovu knjigu Josif i njegova braća ali je čiča bio neprijatno nepristupačan! Čitajući njegove Dnevnike, davno sam bio stvorio sud o njegovoj narcisoidnosti, ipak, mislio sam ovde...gde?, da će biti drugačiji. Bojažljivo sam pitao Sokrata da li je zaista izgovorio: Znam da ništa ne znam? Moguće je da sam nešto slično rekao, pa i ti sam si svestan da što više znaš, shvataš koliko je tvoje neznanje, zar ne?, odgovorio mi je. Pričao sam s Teslom o mom maničnom pranju ruku i po pedesetak puta na dan! Smejao se, shvatajući me. Bohušku Hrabala davim kao zmija žabu! Pikasu sam rekao da sam se beskrajno divio njegovoj slobodi da nacrta, naslika, izkeramiše ili izvaja sve što mu padne na pamet. Stari kauboj Robert Altman me prigrlio kao da smo se poznavali od detinjstva. Zadovoljan je i to ne krije što u sitna creva poznajem svaki njegov film. Otac mi se obradovao ali je sa setom govorio o J. i M. Konfučije mi se srdačno zahvalio na čestom citiranju njegovih misli, da i Blez Paskal. Nemoguće mi je da u samo jednom tekstu pomenem sve s kojima sam umrežen ali jaljaću se ja. A tih osamdeset milijardi ljudi, da se vratim na njih, predstavljaju bilioniti (verovatno i manji!) deo zrnca peska u Sahari. Okružen sam, stopljen sam, pored svih njih, s beskrajnim i beskonačnim  vidovima ispoljavanja kosmičke energije. Reči su odveć neprecizne i ograničavajuće, da bih vam mogao dočarati ono o čemu sada čitate. Možda je nabliži u opisivanju ovog stanja, iako mu to nije bila namera, bio Dekart sa svojim opće poznatim Cogito, ergo sum.   

Hajde da se ograničim samo na ljude. Priznajte da ne možete ni da zamislite istovremenu komunikaciju sa svima koji su bili, koji su i koji će biti! Vama će verovatno biti najintrigantnija moja tvrdnja da komuniciramo sa ljudima koji su sada, sa vama! O da! Vi toga ne možete biti svesni jer komunikacija nije nijednog tipa na koji ste navikli. Još sam nov i ni sam ne znam tačno na koji način vas kontaktiramo ali sam siguran u jedno, moguće je! Pa zar i ovaj tekst nije dokaz? Htedoh da kažem juče ali ovde ne postoji juče, prekjuče, sutra, odnosno, postoji sve! Neka bude vaše zemaljsko juče, da biste me bolje razumeli. Juče sam ušao u misli moje drage i mile J. Ona je zaplakala misleći da je svojom ljubavlju i žalošću prizvala moj lik, nedostaješ mi, pomislila je a zatim i tiho izgovorila. Poljubio sam je, što ona nije osetila ali je preplavila toplina moje ljubavi. Šezdesetšest godina smo bili u braku! Ne u ma kakvom braku nego u braku koji je bio zasnovan na ljubavi, prijateljstvu i razumevanju. I dalje sam s njom, ona toga nije svesna osim ponekad u snu. Nedostajem joj telesno, nije jednom rekla: Udala sam se za tebe zato što si mi bio lep! Neću više da vas davim privatnim i intimnim stvarima.

Biće vas koji ćete me pitati o mnogo čemu pa i o crnim rupama iako su one, bar one najbliže, locirane i mnogo se više zna o njima. U centru naše galaksije, to je odavno pretpostavljeno, sada i dokazano, postoji crna rupa. Ruđer Bošković je bio prvi koji je ušao u nju! I vratio se! Nisam najbolje razumeo kako ali je govorio o neuništivosti energije.

Dobro, za sada je dosta, ne želim da vas ugnjavim prvim javljanjem.

Pozdravlja vas Mikele s onoga svijeta.