Ове недеље сам се оглушио о позив Небојше Миленковића и нисам бојкотовао Утисак недеље, и гле чуда – неки нови људи, и мало другачија тема. Разговарало се о простоти, мање-више колоквијална нагваждања, занимљиви утисци, али мој лични утисак је свакако био Ненад Чанак. Тачније, покушај Ненада Чанка да одбрани своје естрадне наступе у разноразним емисијама сумњивих естетских вредности, и чувени спот са Јеленом Карлеушом. Интелектуално фразирање, наравно, имало је за циљ да да тежину Чанковој одлуци да загуди и запева са Јеленом Карлеушом. Одбрана идеје космополитизма – помирење међу завађеном браћом – били су кључни аргументи Ненада Чанка. Чанак је, наиме, певао и свирао са Јеленом Крлеушом песму Оливера Драгоjeвића по тексту Марине Туцаковић (обновитељска идеја братсва и јединства, мир међу припадницима различитих нација – тако то Чанак објашњава). Све је то бизарно, а урађено је са намером да се бизарно супротсави мизерном.
Стара је мисао да уметност не зна за границе, да музика треба да спаја, а не да раздваја, али се природно намеће питање – која уметност? Каква је то уметница Јелана Карлеуша? Каже Чанак деведесете су криве, Милошевићева машинерија (опште место као у средњовековној књижевности – Милошевић је крив за све) створила је естрадни музички миље који је требало да буде шарена лажа и маска која ће сакрити мизерију једног друштва. Дакле, опет се бизарно користи као оружје да бисмо овог пута прикрилни мизерно.
Међутим, колико се сећам, иста та Јелена Карлеуша, део је музичке маскараде деведесетих – сетимо се Огледалцета, па се огледајмо у њему. Не планирам да пишем о развојном путу наше диве (сама себе је тако назвала), већ да подсетим да је госпођа Карлеуша успела да догура до Утиска недеље у којем јој је уважени Јован Ћирилов рекао да је филозоф. Крајње необична (бизарана) изјава Јована Ћирилова и данас ми одзвања у ушима, а повод је био Карлеушино осуђивање мизерних поступака хулигана и јавности због мањка разумевања за особе хомосексуалне оријентације.
Карлеуша, сад већ као колумнисткиња, пише чувену колумну у којој јавно говори како ће свом супругу ускратити анални секс, јер он мрзи педере који исту врсту секса упражњавају – ово је најкраће могуће препричан крајње бизарни текст којим се Јеца бори против опште друштвене мизерије. Текст је изазвао свенародно одушевљење, многи су сазнали какву врсту секса преферира Душко, Јеленин супруг, други пак да је анални секс заправо фајтање у буљу, а интелектуалци попут Борке Павићевић, Јована Ћирилова и Биљана Србљановић (изузетно их ценим, сво троје, одмах да разјаснимо) уздигли су Карлеушу на пиједестал народног филозофа који бритким језиком шири просветитељске идеје у непросвећене Србе.
Добро, без поговора – Јелена има разумевања и подржава хомосексуалце, она је толерантна, космополита, љуби ближње своје – и шта с тим? Знам најмање тридесет уметника, интелектуалаца који су толерантни, космополите, елоквентни, а не гостују у Утиску недеље и не снимају спот са Ненадом Чанком. Али, они нису очигледно довољно бизарни да би били интересантни нашем мизерном друштву.
Господине Чанак, зар нисте могли да снимите спот са Јосипом Лисац, Исидором Жебељан, или да урадите неки перформанс са музиком коју би компоновао Иво Јосиповић, на пример? Мислим да би жељени ефекат био много већи. Бојим се само да је Чанкова аргументација пуко продавање муда за бубреге, да простите.
Рече наш преподобни министар културе ономад – зна се ко вреди а ко не вреди. Мени се чини да се не зна, о чему сведоче и скандалозне одлуке Министарства културе, а и наступи и изјаве интелектуалаца попут Ненада Чанка, кога уважавам и одајм му признање за све освојене слободе, али му тo не даје за право да у јавном дискурсу овако неодговорно наступа.
Огласила се данас и Биљана Србљановић поводом медијског линча на Јелену Карлеушу, и то је лепо од ње, стала је на страну слабе и понижене, али се поставља питање – ко је уопште Јелена Карлеуша да читаве недеље, читавог дана све новине и широке народне масе наклапају о њој? Продукт супкултуре настао у смутним временима, једна обична бизарност мизерног друштва.
Да ли је то вредност коју на било који начин треба промовисати?
Подсећања ради, прошле године се на тесту Филозоског факултета у Нишу на Катедри за филозофију нашло питање: Који библијски градови се помињу у песми Јелене Карлеуше? Значи, није више спорадичан случај – Јелена Карлеуша је институционализована, продире у све поре друштвеног живота. Зашто се рецимо није нашло питање – ко је Теодор фон Бург?
Пре неки дан читам у новинама да су матуранти једне београдске гимназије тражили одлагање матуре јер је била заказана истог дана кад и концерт наше диве. У новинама је готово незапажено прошла вест о одбеглом америчком шпијуну (па да, што је то уопште важно за наше средњошколце и интелектуалце), а да не причам о смрти професора Владимира Јевтовића који је извео класе величанствених уметника – кога то још занима? Никог, јер очигледно није довољно бизарно.
И зато ће и Теодор, и многи други млади људи и уметници да напусте ову земљу, и нека ће; остаће нас таман толико колико је и било људи на спектакуларном концерту наше диве.
П. С. Да препоручим и ја за крај нешто – Бизарно, драме Жељка Хубача, одличан избор.
Душан Благојевић