KASNI JADI

 S tobom se ne može lepo i normalno razgovarati...planeš za svaku sitnicu...A ovo kao nije normalno...možda nije lepo ali je sasvim normalno...i nije sitnica u pitanju...Nije ni lepo ni normalno, i čemu dranje, pogledaj se, sav si crven u licu...dobićeš infarkt...I hoću verovatno...ne derem se, samo sam povisio ton...afekat je bre u pitanju...ne mogu više da ponavljam jedno te isto...meni je i više nego dovoljno što se svakodnevno žderem, što noćima ne mogu da zaspem...Dobro, ali to možeš mirno...smireno da kažeš...žena je sigurno povređena...toliko si bio hladan razgovarajući s njom, osećalo se da želiš što pre da završiš razgovor...pa i ona je u istoj situaciji kao ti, kao mi, bori se jadna...uostalom idi...tamo gde si krenuo, rashladi glavu...

U tramvaju sam iz ranca izvadio knjigu i pročitao je, dovršio, dve stanice pre Požeške. Jesam li rashladio glavu, jesam li se smirio, jesam, još uvek mogu da se skoncentrišem na...da očistim um od svega drugog. Izložba je bila izvanredna, moj/naš drugar Ljuba Vučinić, 'ajd što je profesor na Likovnoj Akademiji u Novom Sadu, nego je nepatvoreni umetnik i to ono, Par excellance, na FB posle mog komentara na fotke sa izložbe: UMETNIK! Moj drug Đorđe Arnaut, ispod dodao: Najveći Autoportret u srpskom slikarstvu! Ja sam nastavio: Mentalni i vizuelni! Kad se svet razišao, nas osmoro smo, računajući i autora Đorđa, otišli u kafić, poručili šta je ko hteo i ćakulali do skoro pola jedanaest. Bilo mi je...osećao sam se...sve dragi ljudi...ipak, sad dok ovo pišem malo me sramota, izgledalo je kao da sam dobio napad Logoreje, pričao sam, pričao, govorio...u jednom trenutku sam se trgao i Anici rekao: Udavih te! Anica me voli...i ja nju...Ma nisi, šta ti je...baš je bilo zanimljivo...Osećam stid i dalje! Nisam davio sve, ne, pričao sam Anici i Miri, nisam lupetao, nisam imao želju da budem u centru pažnje, ne, samo je teklo iz mojih usta, iz mene...like Povodanj! Da li sam makar podsvesno želeo da to bude moj Purgatorium?

Da li sam Logorejom pokušavao da se samoizlečim? Da potisnuti, prenekolikosatni, afektivni izliv, gurnem dublje, ako ne i da ga sasvim izbrišem? Ne po principu: Klin se klinom...jer su u pitanju bila dva različita klina, nego...ni sam ne znam šta?! Možda... možda zbog sve češćeg osećaja...ne bih to nazvao panikom, ne, zbog...uznemirenosti, dijafragme pod grlom...pokatkadnu ili bolje reći, retke početke približavanja panike... godinama rešavam disanjem...TAO disanjem...bar ga ja tako zovem i direktnim sučeljavanjem sa uzrokom...stres! Da! Stres! Kako ga izbeći, zaobići, proći pored njega ne osvrćući se...'rpe doktoskolekarskih saveta u štampi, na TV-u...i njega, stres, nazivaju kao i visok pritisak, tihi ubica...nikako! Nije stres kiša pa raširiš kišobran i moliću lepo. Ne, on se na tebe kači kao čičak, on ti se uvlači pod kožu, u telo, u srce, mozak i ostala debela creva. Gomila se, stresovi se slažu jedan na drugi. Budite što više na svježem zraku, šetajte, plivajte, vozite bicikl, hranite se zdravo...Zdravo! Sve to, čak i više, godinama delam i? Nič! Jel' ja to javno kukumavčim? Ni pod razno! Self analysis! Zašto...čemu onda javno? Više je razloga pro nego contra...siguran sam u lekovitost samoizvrtanja, javnog časa Anatomije...biti Profesor Tulp i leš u isto vreme...Probao davno nekoliko puta da Džanovljevski kriknem, da se razderem iz mozga...iz dupeta...iz najdublje dubine sebe...RIEN! Lek, lečenje, samoizlečenje...samo me pronašlo. Pisao sam već o...To mi deluje egzibicionistički...ne moraš se po svaku cenu podastirati drugima...Ako mi to pomogne, ako mi pomaže...nije bitno da li će ga iko čitati ili šta će misliti o meni...Sam svoj lekar!

Ti ekstrovertan??? Reče mi Anči ponavljajući moje reči...ma idi...ne, ti si introvertan, mada? I jedno si i drugo...imaš ti u sebi nešto...kao neku...neke tajne, nešto što nikad nikome nisi rekao niti pokazao, zapreteno ko zna gde u tebi...ali ti si ga svestan svakog trenutka. A umeš da budeš i ekstrovertan...ogoliš se, daješ i primaš...tada si skoro uvek prijatan i zanimljiv...naravno nije to pravilo, bivalo je situacija u kojima si bio preplavljen cinizmom, sarkazmom...i to iznenada...ja bar nisam videla pravi razlog za to...kako da ga nazovem...hladno kao čelik ponašanje. Jeste retko ali nisam mogla da shvatim tvoju, makar trenutnu, potrebu da nekog urnišeš do kraja, ubiješ u pojam...Slušao sam je ćutke, do rastanka nisam progovorio više od dve rečenice.

Papazjanija! Da! Ja sam papazjanija...avers: obrazovan, dobar čovek, umem da volim, prijatan, spreman da pomognem...i nepoznatima, izbegavam sukobe...i verbalne, ne lažem, retki su kao on kojima se još za života oreol vidi iznad glave, napisa moja dobra drugarica, voli me pa preteruje, osećajan, pažljiv, čitam celog svog života, ne volim da ogovaram, umem i znam da slušam druge, operisan od želje da povredim bilo koga, radoznao...revers: (retko ali poslednjih godina sve češće) nervozan, histeričan ponekad, ne mogu da se savladam, dopuštam sebi da budem grub, najčešće prema onima koje volim, gunđalo, zakeralo, sarkastičan, ciničan, povređujem...verbalno, na pažnju odgovaram nepažnjom, na ljubav mrzovoljom, često kao da sam pišao po trnju, ustao na levu nogu, čujem samo ono što hoću, psujem...u sebi i u pola glasa, sve mi smeta...i sam sebi, dođe mi da puknem od jeda, nedruželjubiv, netolerantan, cepidlaka, sitničav...

Dvostruka ličnost? Šizofrenija? Ma daj! Običan bućkuriš, mućkalica, rekoh papazjanija. Rešim, hajd' da protrkeljam Wikicu i tamo: Reč Šizofrenija nastala je spajanjem reči shisis (cepanje, rascep) i phrenos (duša). Izraz je prvi upotrebio Eugen Bleuler 1911 godine. Poznati su njegovi opisi šizofrenije pod nazivom Bleuler-ova 4 A, koji obuhvataju opis bolesti sa poremećajima u sferi: Afekt, Asocijacija, Ambivalencija i Autizam. Ima i dalje ali...Laičkozezajući se odlučim da sebe lahko lagano proanaliziram kroz 4 A štovanog gospodina Bleuler-a.

Afekt...u redu taj sam...vrloveoma često padam u njega, reagujem žučno kao da me neko iglom ubo! Ima dana kad sam konstantno u afektivnom stanju. Svestan šta izgovaram i šta činim, a nemam snage da mu se oduprem! Borim se, samodelujem na sebe, obuzdavam se...potraje to i po nekoliko sati...onda puknem! Ono što sledi je još žešće, kao da plamen suklja iz mene! Retko, ne svaki dan, mesec ali češće nego ranije.

Asocijacija! Pun sam ih, mislim asocijacija, k'o šipak koštica! Nije sigurno dobri Eugen mislio na to ali ja imam pravo da ga tumačim kako ja hoću. Nema trenutka u kome, bilo da razmišljam ili učestvujem u razgovoru, u moj mozak ne provali gomila raznolikih i raznorodnih asocijacija! Mnoge u prilog razmišljanju ili razgovoru ali i more drugih nevezanih za navedene situacije, i samog me iznenađujući. Asocijacije su moje drugo ja.

Ambivalencija! Ne, nisam ambivalentan. Više mu dođem kao jednovalentan, ne radikal, naravno.

Autizam! Ni u kom slučaju! Mada? Kad bolje razmislim, imao sam u životu trenutaka, sati...ma i po dvadesetak dana...i po pola godine, perioda koji bi se mogli podvesti pod Autizam! Ta moja autistična stanja, bez obzira na dužinu trajanja, uvek su bila praćena nekakvim iracionalnim strahom, strahovima. Ni onda a ni sada ih ne mogu razjasniti, povezati s bilo čim, mislim strahove, ali je rezultat bilo moje potpuno isključivanje iz  komunikacije s drugima, uvlačenje u sopstvenu ljušturu, zabravljivanje vrata ka spoljnom svetu, sa hiljadu lokota! Tako zatvoren i zaključan, pokušavao sam da sebi samoanalizom makar maglovito objasnim poreklo i uzrok strahova koji su, obuzevši me, zidali, gradili neprobojnu barijeru između mene i sveta oko i van mene. Do rešenja nisam došao nikad, ne znam ga ni danas. Veliku ali kontraproduktivnu ulogu u nepronalaženju rešenja igrale su bezbrojne asocijacije odvlačeći mi misli na sve strane, rasplinjavajući započeti zadatak...i što bi rekao Pjer Mabij:...nudeći lažna rešenja!

And! Nothing!

To sam što sam. I da hoću, ne mogu biti drugačiji, ne u smislu: Staro drvo se ne može saviti, ne, mogu raditi na sebi, što i činim ali u suštini, u biti, to sam što sam. U odnosu na prethodne godine a ima ih, nakupile se, uz česte generalke, mnoge dobre i kvalitetne stvari sam ugradio u sebe ali to ne može izbrisati ispade koje ni pored najbolje volje ne mogu kontrolisati ni sprečiti. Dođu momenti (Afekat?) kada mi je samokontrola ispod nule! Tja, sigurno u ovome nisam  usamljen ali to me ne može utešiti. I kaj da vam povedam, moram svakodnevno naporno raditi na sebi, bez obzira da li ću kao rezultat dobiti zadovoljstvo i satisfakciju ili samoprezrenje, samoukore...

Ostajte mi zdravo i veselo...i sukobljavajte se sa sobom...odlično je za mentalno zdravlje.