Leline krofne

Lela je imala srce veće, toplije i mekše od njene najveće i najlepše pufnaste krofne.

Danas sam je se opet setila, dok sam popodne  na terasi grickala klot bruskete, i zalivala svaki zalogaj popodnevnim nescafe-om s malo mlekca, da podmažem izgrebano grlo. Prolećna dijeta me baca u očaj, alimoraaam...

Gledala sam u to čudo  i grozotu od prepečenog hlebnog testa, i sanjala o onom drugom testu za krofne, mmmmm...onom pufnastom, mekom,  punom vazduha s većim i manjim rupicama, koje je tako majstorski pravila moja Lela.

Kako je moja snaha  maznula moje krofne, krofne napravljene baš za mene,  u to prohladno predvečerje i kakav srećan tajming ta žena uvek ima u životu, nikad mi neće biti jasno.

Ustvari, jasno mi je, ali da vam ispričam, po redu...

Lela je moja  tetka, najmlađa sestra moje pok. mame, koja  takođe već, evo dve godine, oplemenjuje sve moguće kosmičke dimenzije svojim prisustvom, tamo negde u beskraju.

Udala se mlada, od devetnaest, nije imala sreće u tom braku, i nakon godinu dana se ta priča završila. Posle nekoliko godina zaposlila se, i udala se po drugi put za svog kolegu i šefa, mladog udovca sa dvoje dece - moja sestra od tetke imala je tri, a brat je bio beba od godinu dana. Njihova mama, tečina prva žena, je umrla nebrigom osoblja posle jedne obične, rutinske operacije. Bila je tako mlada, tragedija. Moji brat i sestra se svoje prave mame nažalost ni ne sećaju,  Lela je bila i ostala jedina majka koju su imali, voleli i poštovali do kraja njenog života. Svoje dece nikad nije imala, prihvatila je ovo dvoje slatkiša za sav život koji im je posvetila, izvela na put,  brinula o njima, i volela ih, kao  sve nas, decu svoje dve starije sestre. Posebnu naklonost imala je prema meni kao prvorođenoj u celoj toj partaji od dečurlije, verovatno se, u početku, igrajući samnom kao s lutkom, a tokom života taj odnos je bio i ostao something, really special. Ako mi je dozvoljeno da kažem, teško sam je razlikovala od mame.

Čini mi se kao da je bilo juče, kad mi je jednog dana kasne zime, ili ranog proleća zazvonio telefon.

-Ćao Duleee, (to sam ja, prim. mrns) moramo ići kod Milene, lane moje, da je posetimo. Izašla je  iz bolnice, a ti znaš koliko je ona dobra i zlatna, i koliko voli   sve nas. Danas joj je i rođendan, umesila sam divne krofne, pa da joj nosimo vruće i sveže. Moja Jeja će me dovesti do nje, pa onda mora da žuri. Vidimo se  pred Mileninom kućom, dobro!?

Stigla sam u dogovoreno vreme,  opušteno, u radnom odelu.  Stajala je u crnoj astraganskoj bundi i imala malu šubaru od silskina na glavi, vitka i u poznim godinama, moglo bi  se reći, mršava, kakva je bila celog života. Držala je buket cveća u rukama, a Jeja je nosila veliku torbu, dopratila nas do lifta i rekla da ne može s nama, jer jako žuri. Nisam ni znala da se u zavežljaju i ćošku gepeka njenog malog auta, puši puna vanglica vrućih krofni, umešenih za mene, i moje.  Kakva žena  i kakva energija, moja Lela!

Vreme posete proteklo je lepo, u radosti,  smehu i razgovoru. Milena je  kad smo se razmestile za stolom zaplakala od sreće, iznenađenja,  i pominjanjem svih mrtvih i živih, naterala  suze na oči i nama. Jele smo mlake, i mekane krofne. Gušile smo se malo u krofnama, malo u suzama, onako ženski.

A onda sam ja morala da žurim....Odvezla sam Lelu do njene kuće.

Kad se završila uobičajena dnevna frka, dok sam se spremala za moju rekreaciju i vežbe, zazvonio je telefon.

- Pa ja sam stvarno omatorila i izlapela. Umesila sam i za tebe krofne, ali smo u žurbi i ja, i Jeja, pred Mileninom kućom zaboravile da ti ih damo. Ostale su kod nje u autu....Ideš na fiskulturu?... To je u starom "Partizanu"?  Neka, idemo mi u optiku da ja sredim naočare, pa ćemo te čekati negde kod  starog pozorišta. Žao mi je što nisu vruće, ali su  još sveže, znam koliko ih Dragan voli. Imam za vas i kompot od belog grožđa i višanja, to volite.

Ihhh...volimo! To je najbolja moguća garnitura - krofne, i kompot od krupnih boba belog grožđa. Vintage varijanta, to danas skoro niko ne pravi.

Bilo je kako je moralo biti  te večeri,  jer onda se tu  trčećim korakom da još više negde ne zakasne,  nekako stvorila moja snajka sa sinom i mojim omiljenim bratancem. Obradovali su se slučajnom susretu, a Lela joj je dala zavežljaj s krofnama i kompotom.

----------------------------------------------

Kad sam se razvezala iz  joginskih čvorova, presvukla u svlačionici, moje drugarice  s fiskulture i ja spremale smo se na piće "Kod Džoa".

Osvrnula sam se i  pogledala po parkingu. Lele nije bilo.

"Kod Džoa"  je  posle zazvonio  mobilni telefon.

-Gde si?.... Sediš s drugaricama!?...Pričaću ti kako je ispalo,  ali  čekaju te krofne.  Divne su, još bolje su  mi ispale od onih,  vruće... Svrati kod mene po njih kad pođeš kući, dobro?!

Huhh...ludnica od života, ili organizovani haos? He, he... ali Leline krofne!

Ovim završavam unsolicited information o nepotrebnom znanju iz mojih porodičnih odnosa, za ovo aprilsko javljanje.

Ali, morala sam. Sviđa mi se i jedna retka reč. Moja Lela je bila mensch, što bi rekli oni koji govore engleskim ili nemačkim jezikom. Ne znam jedno... Da li neko možda misli da je ta reč rezervisana samo za muškarce?

 I za kraj, pesma Vilijama Besta iz  filma "Driving Miss Daisy", poslušajte  Elu, dok  čitate i pričate o tetkama, krofnama, kiflicama... i mensch ženama koje ste voleli,  koje su vam obeležile život, bez obzira ko su vam bile.