Šešelj se vraća kući

Basna za veliku decu

U mom komšiluku, nekoliko kuća od mene, živeo je jedan dalmatinac po imenu Šešelj. Nije bio kao drugi dalmatinci. Ovaj je bio krupan, da ne kažem debeo. Dalmatinci su vitki i brzi, dok je ovaj bio debeo i trom. Mnogi su mislili da je mešanac medveda i dalmatinca. Tako je bio jako agresivan i po ceo dan i noć je lajao na prolaznike, mačke, ptice, buba mare, leptire, lepo vreme, kišu, sneg... Nije moglo da se živi od njega, ali je retko ko preduzimao nešto povodom toga. Jeste da sve džukele laju, ali ovaj je preterivao. Ajde što je lajao, nego je boga mi i ujedao, a ponekad i nekog bacio niz stepenice.

Kako je vreme prolazilo Šešelj je postajao sve gori i gori. Okupio je i ostale lutalice iz kraja i nametnuo se kao alfa mužjak. Njegov nekadašnji prijatelj i dalji rođak Vuk je postao malo ljubomoran te ga je često prozivao da je Hrvat, na šta se on nije mnogo obazirao. Šinteri su imali velike muke s njim i njegovom bandom. Ponekad su uspevali da se izbore s njima, ali mahom ne, tako da su na kraju prestali da ih jure i da obraćaju pažnju na njih. Mnogi kažu da su se slizali.

Jednog dana komšiluk je popizdeo na sve te horde, bande, čopore i klanove, dohvatio kuke, motike, bagere i krenuo da sredi stvar. Kučići su se razbežali svako na svoju stranu, neki su završili u štenari, neki su pobegli, neki su se smirili i postali kućni ljubimci, a Šešelj se, dok je trajala ta papazjanija, sakrio i čekao da se situacija smiri. Situacija se na kraju smirila i on je izašao iz svog skrovišta i nastavio po starom.
Jedno veče, komšiluk se okupio i razmatrao šta da se uradi po pitanju Šešelja. Mnogi su vikali da džukelu treba uspavati, ali je skočila Orka da brani prava životinja. Posle dugog razmatranja odlučili su da Šešelja pošalju daleko, daleko, daleko, tako daleko da nikako neće znati da se vrati. Tako i bi. Uhvatili su Šešelja i vozili se nekih pet-šest dana, i s vremena na vreme proveravali da slučajno ne baca mrvice kako bi znao posle da se vrati. Posle duge, duge, duge vožnje stigli su do nekog udaljenog azila za prevaspitavanje nevaljalih pasa. Tu su ga ostavili i trkom pobegli.

Službenici azila su pokušavali da prevaspitaju Šešelja, ali u tome nisu uspevali. On se brzo privikao na nove okolnosti i nastavio po starom. Prolazile su godine a prevaspitavanje nije uspevalo. Poneki službenici azila su čak bili oduševljeni njegovim trikovima, da su hteli da ga puste na slobodu. Do komšiluka su stizale vesti iz daleka da se Šešelj ni malo nije promenio i da će se uskoro vratiti kući. Zavladala je panika u komšiluku. Najviše su paničili njegovi bivši pajtaši koji su postali fini i dobri kućni ljubimci. Nisu znali šta da rade i na sve načine su pokušavali da Šešelj što duže ostane u bajboku. Apelovali su na službenike azila da ga zadrže koliko god mogu i svakodnevno se molili da ugine od neke neizlečive pseće bolesti. Ali, ko zainat, Šešelj se vremenom malo ofucao, ali je i dalje bio zdrav kao dren, za razliku od jednog njegovog kolege. Živeli su tako u neizvesnosti, jer je svakim danom postajalo sve jasnije da se Šešelj vraća kući.

Predrag M. Azdejković
www.azdejkovic.com