Kosovo - još jedna lična priča i viđenje

Gost autor “LJUBOTEN»

Dževdet i Marko – noć kada je prijateljstvo napustilo Orahovac

”Dževdet i Marko su bili susedi kako se samo može zamilsiti. Ni jednom, ni drugom nikada im nije bilo važno što je jedan Albanac, a drugi Srbin – njihovo dugogodišnje prijateljstvo bilo je daleko pametnije od toga. Uostalom, obojica su se služili i srpskim i  albanskim jezikom...”

Ovako je izgledao početak teksta koji sam objavio septembra 2000.

Citat je uzet iz knjige Vladimira Arsenijevića, naslovljene “Meksiko”. Srpski pisac se upoznao i družio sa isto tako mladim albanskim piscem Dževdetom iz Orahovca tokom njihovog zajedničkog boravka u Meksiku na poziv Međunarodne asocijacije pisaca, a posle rata na Kosovu.

U svojoj knizi Vladimr kaže i ovo: “Sigurno ima nešto veličanstvno u tome da se bude Dževdet i Marko u sasvim rastrgnuti Orahovac, Kosovo, Srbija, Jugoslavija. Blagordno je i sveto da se živi tako, no nikako i jednostavno. Marko je već jednom upozoren da njegovo ponašanje nije u skladu sa novpostavljenim normama. U godinama kada je policija držala „mir” na Kosovu, srpski policajac, koga Marko nikada ranije u životu nije video, sačekao ga je iza ugla kada se vraćao kući iz kafića gde je popio kafu sa svojim prijateljem Albancem i bez upozorenja pucao je iz neposrdene blizine u Markovu butinu. Nekoliko meseci kasnije, njegovi roditelji pokušavli su na neki način da pravda bude zadovoljena, dok se Marku oporavljao od zadobijene rane, u isto vreme preživljavajući grižu savesti, sa osećanjem krivice sa kojom nije mogao da se nosi, dok je policajac produžio da mu preti ukoliko slučaj izađe na sud. Markovi roditelji su očajavali, jer se  na kraju, tom policajcu, koji nije bio iz Orahovca (prema onome što je Dževdet doznao on je bio Crnogorac iz Đakovice) nije se baš ništa desilo.”

A evo kako je izgledao Orahovac posle početka bombardovanja, kada su srpske policijske snage započle sa progonom albanskog stanovništva, opisnaog u knizi “Meksiko”: “U prva tri dana, ulice Orahovca su opustele. Krišom ljudi su peskakali ograde i tarabe da porazgovaraju i razmene informacije .Nove vesti najlakše su se mogle doznati od Orahovačkih Srba, koji su mogli da se više kreću. Bilo je jasno da se sprema velika ofanziva srpske policije na Orahovac, među njima pojedinci, prijateljski su upozoravali svoje susede albanske nacionalnosti da se sakriju van grada, makar privremeno, iako su i jedni i drugi znali da je to nemoguće, obzirom da je grad sa svih strana opkoljen. Uveče pre napada na grad, svaka srpska familija tiho je označila svoje kuće sa belim listovima na ulaznim vratima, na kojima je ćirilicom bilo napisnao ime i prezime domaćina.”

Marko je bio prisilno mobilisan i zajedno sa drugim vojnicima krili su se po Šarpalniskim šumama.

“Dok te noći njegov prijatelj Dževdet se spremao da umre. Iznutra otrpen, oprostio se od Vjolce i dece. Kada sam ga pitao zašto nije pokušao da se sakrije, gorko se nasmejao, i ispričao događaj sa Albancem koji je otišao kod suseda Srbina, sa molbom da ga nekako zaštiti, no bio je ljubazno odbijen. “Teška su vremena”, požalio mu se njegov sused, možda je najbolje da noćas svi budete u svojim kućama...”

Od te večeri prijateljstvo je napustilo Orahovac, i još uvek nije se vratilo, osim za one koji dolaze kod jednih da bi bili počašćeni. A oni se obraduju jer vide nekoga ko je došao iz slobodnog sveta, iako  mu je duša večito porobljena, pa nije u stanju da vidi tuđe robovanje.

“Oružana akcija započela je podmuklim ekspolzijama na ivicama grada. Međutim, posle pola sata ekspolzije su prestale, za da potom zavlada neka čudna tišina. Kasnije se doznalo, prema onome šta je za salučaj doznao Džvedet, da su neki Srbi izašli u centar grada, ispred hotela “Park” i uspeli su da zasutave napadače da ne naprave pustoš u Orahovac.”

Nekoliko puta Dževdet je pokušao zajedno sa decom, u koloni pretovarenih autobusa da izađe iz grada. Sve nesugrunije postalo je krijenje u sopstvenoj kući, pa čak i u septičkoj jami. “Umesto takvog krijenja, preselio se kod svog brata od strica, no ubrzo i tamo je postalo nesigurno, pa ponovo se vratio kući...Kasnije kod rođaka u zidu iza ormana.”

Posle uspešnog izlasku i vraćanje njegove majke, koja je bila u Prizeren da poseti svoje dve ćerke, njegova supruga se ohrabrila, sa decom da napušti Orahovac.

“Kada su Vjolca sa decom stigle u Prizeren, imala ja nameru da mu se javi telfonom, no u isto vreme primetila autobus koji je se spremo da krene prema albanskoj granici. Ugurala se sa decom u perpun autobus...i kada se našla preko granice više nije imala mogućnost da mu se javi...” “...Živeo sam sa rupom u grudima rekao mi je Dževdet.”

Došlo vreme da i sam bude deportovan u Makedoniju; čak posle rata doznao je da su deca i žena živi.

“Mračni egzodus Albanaca, istog časa je zamenjen sa egzodusom kosovkih Srba po uspostvljanju “mira”..., mnoga stradanja za sajajni “mir”, kao što se nekda slavio u Vašingtonu, Londonu ili u Briselu... Samo nekoliko dana posle prestanka bombardovanja, na pragu Markove kuće pojavili su se ljudi sa oniformama OVK. Srećom Marko nije bio kod kuće...Druga patrola, nekoliko dana posle prve, ponovo je silno zalupala je na vratima... Nisu ni progovrili, samo su pokupili Marka.. Od tog trenutka niko i nigde niti ga je video, niti se zna njegova sudbina.”

Marko je bio zdrav i dobre fizičke građe, a mi sada znamo za “žute kuće”,a neko pije rakiju uzetu od njegovih rođaka, a da ne spomene Markovu dušu.

Kasnije su Markovi roditelji morali da napuste svoju kuću i da se sklone negde u Crnu Goru.

“Nažalost, ovde nije kraj  crnog post-hepienda niti je Marko jedina žrtva takvog “mira” koji je zavladao Kosovom. Žrtve su na hiljade.”

Međutim, posle masovnog iseljavanaj Srba, ubistava ne samo Srba već i po neki Albanac, jer je vreme za podelu plena, a subvrezija je dominatnija od sistema koji predstavaljaju međunarodne instiucije.

Izazivači ratova su ljudi koji žive među nama. Prokletstvo ovog sveta su ljudi kratke pameti i tvrdog srca. To su dobili od svojih roditelja, ako su ih uopšte imali, a oni od svojih, koji nisu nikada ni osetili ljubav, već samo strah i čemer. Takvi ljudi predstavljaju pustinju čovečanstva. Nikad od njih blagordna reč onda kada treba da se čuje. Uvek kasne. A kada dođe novo vreme oni bi da slave što su baš oni živi. Tako padaju sve niže ljudske vrendosti – jer je za za nitkove to svakodnevna hrana, a za čovečanstvo muka i nesreća.

Um je taj što treba se suprostavi gnevu. Istinita misao je razgovor duše same sa sobom. Um, Duh je silniji od svake norme i zakona. Kralj Tesej u Sofoklvom Edipu veli: “Mnogi u gnevu prete sa praznim rečima, no gde vlada Um zakoni su uzaludni.”