Rusija i NATO/ Srbija i NATO, poruke i pouke

U Lisabonu su Rusija i NATO sa zadovoljstvom konstatovali da je hladni rat prošlost, da nisu više protivnici i da će Rusija učestvovati u raketnom štitu i tešnje sarađivati sa NATO i po ostalim bezbednosnim pitanjima na ravnopravnim osnovama i transparetno. 

Rusija dakle prihvata NATO kao partnera i nudi ne samo uvezivanje nacionalnih raketnih sistema već izgradnju jedinstvenog sistema od Atlantika do Urala. Da ne bude zabune, Rusija nije ni za jotu odstupila od svojih strateških interesa ali je procenila da je strateško partnerstvo sa NATO korisnije od konfrontacije.Rusija će tesno sarađivati i omogućiti šeleznički tranzit opreme i vojnika NATO preko ruske teritorije u Avganistan.

Sa Samita je poručeno da  NATO “pozdravlja izražena opredeljenost Vlade Srbije za evroatlantske integracije i jačanje saradnje između NATO i Srbije, uz ponavljanje otvorenosti za buduće težnje Srbije, uključujući korišćenje prilika koje pruža NATO partnerstvo za politički dogovor i praktičnu saradnju»

Usvojen je Novi strateški koncept NATO pod nazivom "Aktivna uključenost, moderna odbrana". koji ima za cilj svet bez nuklearnog oružja i zajedničko suprostavljanje izazovima i pretnjama od malo verovatnih klasičnih agresija , preko terorizma, kriminala, trgovine ljudima, droge, do sajber kriminala.Za razliku od Bušovog vremena kada je NATO bio sredstvo za sprovođenje američkih vojnih ciljeva, Obama je i sam afirmisao partnerski odnos. Takođe, insistira se na  uspostavi i novih odnosa sa Evropskom unijom,Ujedinjenim nacijama i sa mnogim partnerima širom sveta.NATO se dakle transformiše  u bezbednosno-političku organizaciju koja obuhvata i Rusiju kao strateškog partnera.

Dakle, ima li pouke glede odnosa Srbije i NATO?

Već desetak godina NATO je pevao Rusiji onu pesmu “Ajde Kato ajde zlato, ajde s nama celer brati” i konačno je predsednik Medvedev na Lisabonskom samitu učinio istorijski korak koji je dostojan velikih državnika i velikih sila. I dok je Rusija dobro razumela poziv i pesmu “Ajde Kato”, u Srbiji su bivali sve glasniji oni koji su , pozivajući se upravu na Rusiju , uporno ubeđivali narod da to nije pesma o Kati već o Fati u smislu one “Prevari se Fata...uđe Fata da nagrabi zlata , za njom Mujo zamandali vrata”. Možda će ipak Rusi da im objasne o kojoj pesmi se radi.

Naravno, NATO nije nužno sudbina ali jeste realnost Srbije, okruženje koje bitno utiče na  njen ukupan bezbednosno-politički i međunarodni položaj, bez obzira na odsustvo Srbije kada se o tome razgovara. Sa tog stanovišta mnogo je veći interes Srbije za NATO zbog sopstvene bezbednosti, a  interes NATO za odnose sa Srbijom proizilazi iz činjenice da je ona  realni i nezaobilazi  činilac na Balkanu, utoliko bolje ako je deo rešenja a ne deo problema. Rasprava o ovako kompleksnom pitanju ne može se svoditi na nivo  da-ne pitalica - hoćemo ili nećemo, želimo ili ne želimo, niti psiho-testa - volimo-ne volimo NATO, sviđa nam se ili ne, već da li jeste i da li može biti okvir za najbolji bezbednosni koncept Srbije. Ključno pitanje je da li bi naša bezbednost bila veća i čvršće garantovana, po koju ekonomsku i , eventualno, političku cenu, i ostale  pozitivne aspekte i moguće negativne posledice partnerstva sa NATO, uključujući i ulazak u savez.

Polazna osnova za državno odgovorno razmatranje interesa Srbije mora biti činjenica da kao balkanska, centralnoervropska, podunavska i evropska država najveći broj svojih strateških  ciljeva i vitalnih nacionalnih interesa,uključujući i njene legitimne interese na Kosovu, realizuje u realnom okruženju čiji politički, ekonomski i bezbednosni okvir determinišu upravo EU i NATO. Srbija je izložena svim globalnim, regionalnim ali  i specifičnim rizicima i pretnjama, a njeni kapaciteti i sredstva za prevenciju i očuvanje bezbednosti su  daleko  ograničenija od sredstava i garancija  koja bi imala u savezu.

Odbacivanje NATO-a pozivanjem na «patriotizam» nije niša drugo već maskiranje otpora prema evropskom putu i modernizaciji Srbije. S druge strane, nekritičko zalaganje nekih NVO za ulazak Srbije u NATO, koje pri tome bezrezervno opravdavaju bombardovanje SRJ, predstavlja zapravo najbolju anti-NATO kampanju.

Uporedo sa otvaranjem dijaloga sa Kosovom i deblokiranjem procesa pridruživanja EU , čini se da se stvaraju uslovi da se konačno, bez ostrašćenosti, započne ozbiljna i argumentovana rasparava o odnosima Srbije i NATO.( Da smo u NATO verovatno bi i format pregovora oko Kosova bio drugačiji). Zato, imajući u vidu odnos javnog mnenja prema NATO upravo zbog Kosova, čini se da ne bi bilo pametno forsirati članstvo dok se postizanjem dogovora ili barem  pozitivnim trendom u pregovorima ne relaksiraju otpori. U slučaju neuspeha razgovora i prekidanja dijaloga treba se ponašati u skladu sa realnošću i ne srljati u sukobe sa NATO-om.

Srbija i zato mora vrlo pažljivo i odgovorno da formuliše viziju svoje  bezbednosti za 21.vek i  dođe do  dugoročnog i održivog projekta državne i nacionalne bezbednosti  kao strateškog koncepta koji će biti pouzdan, dugoročan, siguran, efikasan,  interoperabilan, ali i racionalan i ekonomski podnošljiv.Tu leži i odgovor na dilemu NATO ili vojna neutralnost.

Ciljevi  kojima se stalno mora težiti je bezbednija Srbija u jednom boljem regionu, bezbedniji region u jednoj boljoj Evropi i bezbednija Evropi u jednom boljem svetu, upravo kako je to i formulisala Evropska bezbednosna strategija.

Ulaskom Srbije u savez njena bezbednost se povećava samim time što isključuje neprijateljstvo sa NATO-om, što bi ušla u sistem kolektivne odbrane i  postala deo jedne moćne političko-bezbednosne organizacije i sistema kao ravnopravni partner sa njima i svojim susedima.

Ne dokazuje se patriotizam samo ponavljanjem da nas je NATO bombardovao, to znamo i mi i oni, već iznalaženjem okvira i koncepta koji će Srbiji i njenim građanima omogućiti najbezbedniji i najsigurniji život, pa makar to bio i  savez sa NATO.

U svakom slučaju spoljno politički i bezbednosni interes Republika Srbija je da po pitanjima nacionalne, regionalne i globalne bezbednosti bude u partnerskim odnosima sa NATO.