Dragi Antonio,

Ovo pismo počinjem citirajući Kafku : Zar nećete da nam se pridružite? upitao me je jedan poznanik kada me je posle ponoći video samog u jednoj kafani koja

je bila takoreći prazna. Ne, neću, odgovorio sam mu.

Dobri moj Antonio, sve češće se tako osećam i najradije bih kao Franc da me svi

ostave na miru! Oduvek sam voleo samoću...ili bolje reći osamljenost.

+ kako mi je Vuk Jeremić upropastio dan i blog

Bio jednom jedan blog:

Juce sam slagala ormar. Moram da priznam da to nije nesto sto bas cesto radim, vise sam sklona principu: otvori-izvuci sto ti treba-ostavi sto imas-zatvori.

Medjutim, kad sve vec ode predaleko, osmelim se na operaciju "zavedi reda u ormaru". Ipak, ono o cemu zelim da vam pisem nije koliko cesto slazete ormar vec sasvim nesto drugo. Naime, dok sam slagala komad po komad odece, kroz glavu su mi prolazile misli. Ma kakve misli, cele price. Svaki komad je imao neku svoju istoriju. Kad i gde sam to kupila, ili sam ga dobila, pa od koga sam dobila, kojim povodom i tako redom. Setim se prilika u kojima sam nesto nosila, i svega sto se tada desilo.

Neko vreme me nema na blogu ali imam najlepše  opravdanje,  vest koju želim da podelim sa vama:

 POSTALA SAM BAKA. 

Ona prava baka, ne babatetka kao što sam već odavno bila. 

 Moja ćerka je rodila prelepog dečaka i  sav svet je počeo da se vrti oko te male srećice. 

 Kada dođem k sebi više ću biti sa vama i biće još priča, sad samo gledam u male ručice, trepavice, obraščiće,  lovim prve osmehe, ni za šta drugo nisam. Mašemo vam iz Atine. 

"Povredio sam palac na nozi i to me je podsetilo na konja što mi je stao na stopalo, a on na magarca sa kojeg sam jednom pao, isto kao što sam prošle nedelje pao sa bicikla dok sam se zaustavljao da bih propustio patke, one žute koje je moj drug iz detinjstva gađao kamenjem, pošto je umeo dobro da nišani, posebno zimi kada je umeo da me pogodi grudvom u glavu sa druge strane ulice.

Ipak, ja mislim da sam imao lepo detinjstvo.

U stvari, ja uopšte ne bih imao problema sa mojim selektivnom pamćenjem kada bih imao bar neku kontrolu nad procesom selekcije" - kaže Nobodyhere.

Ja uglavnom verujem u priče u koje veruju oni što ih pričaju. Lepše je tako. Čuo sam i ja za „replicative fading" obrazac, ali i ti obrasci su uvek donekle kruti i ubijaju slobodu zarad suvoparnih sitnica i njihovih ponekad isto tako suvoparnih kompozicija. Dok ono što izbledi jednim kopiranjem vlasnik nove kopije često ume više nego da nadoknadi sledećim.

Priča o bakici koja je više volela životinje nego ljude i imala kuju Vihor, po uzoru na crnog konja ihora, a ne Renatu ili slično, zbog pogrešno upregnute metodologije za određivanje pola najmlađih kučića je interesantna pošto je, i to su neverovatne slučajnosti, kuja kao i baba umela da uživa u životu.

I lokalna kokoška, isto. Tako se promešao prostor oko bakice.

            Nakon doručka u hotelu odlučio sam da prošetam po okolini. Sledeće predavanje na kongresu biće tek u tri sata. Direktor ionako neće doći pre dva. Imaću dovoljno vremena.

            Na mapi ispred hotela video sam da postoje desetine kilometara uređenih staza. Sve su bile prilično slične, možda je samo na jednoj bio ucrtan nekakav most. Krenuo sam tamo. Volim mostove.

Posle otprilike sat hodanja; preko dva brežuljka i kroz dve udoline izašao sam iz male šume pravo na most.

Razočarao sam se.

Volim kblo 70 Yu Biznis Centar
odatle uvek odem kući sretan
bilo da je u pitanju električna četka
ili japanska lepeza
sve što imam imam od Kineza

Roze i zeleno odelo Deda Mraza
za hodnik i kupatilo poliester staza
svetla za biciklu i papuče na štiklu
torba mi je puna puca kao Linas Kleiza
nakrcana stvarima što ima kod Kineza