Kuja Vihor

"Povredio sam palac na nozi i to me je podsetilo na konja što mi je stao na stopalo, a on na magarca sa kojeg sam jednom pao, isto kao što sam prošle nedelje pao sa bicikla dok sam se zaustavljao da bih propustio patke, one žute koje je moj drug iz detinjstva gađao kamenjem, pošto je umeo dobro da nišani, posebno zimi kada je umeo da me pogodi grudvom u glavu sa druge strane ulice.

Ipak, ja mislim da sam imao lepo detinjstvo.

U stvari, ja uopšte ne bih imao problema sa mojim selektivnom pamćenjem kada bih imao bar neku kontrolu nad procesom selekcije" - kaže Nobodyhere.

Ja uglavnom verujem u priče u koje veruju oni što ih pričaju. Lepše je tako. Čuo sam i ja za „replicative fading" obrazac, ali i ti obrasci su uvek donekle kruti i ubijaju slobodu zarad suvoparnih sitnica i njihovih ponekad isto tako suvoparnih kompozicija. Dok ono što izbledi jednim kopiranjem vlasnik nove kopije često ume više nego da nadoknadi sledećim.

Priča o bakici koja je više volela životinje nego ljude i imala kuju Vihor, po uzoru na crnog konja ihora, a ne Renatu ili slično, zbog pogrešno upregnute metodologije za određivanje pola najmlađih kučića je interesantna pošto je, i to su neverovatne slučajnosti, kuja kao i baba umela da uživa u životu.

I lokalna kokoška, isto. Tako se promešao prostor oko bakice.

Roditelji njenih unuka su umeli da se zaigraju pre nego nego što će ona postati bakica ali čak ni činjenica da pozivanje osoba suprotnog pola u kuću, što neki mladi umeju da urade, čak i ako je samo na kaficu, od toplog doma nije pravilo ništa više do „kuće ljubavi" nije umelo da pomeri bakin kapacitet da uživa, u naparfermisanom, izbledelom plastičnom cveću uživa koliko i u pravom, ili da vidi razliku između kapljice koja je bolja od dobre i te dobre do svojih skoro devedesetih kad je otišla u još veseliji realm bez ijedne bore na licu. I tog lica se setim i ja svaki put kad mi padne na pamet da smršam koji kilogram dok se ljudi oko nas toliko trude da umremo lepi i zadovoljni.

Kuja Vihor nije imala problema ni sa čim, ni sa kućama ljubavi npr, iako je uživanje suzila na ono u čemu je najviše uživala, hrani u kojoj joj je raspon išao od kocikica šećera, preko vrabaca i kokoški i ... e sad nisam siguran ali ako mu je mesto između ostalog bilo i u frižideru mesto mu je bilo i na tanjiru kuje Vihor, pa do (nabrajam uživanja) pasivnog i aktivnog odmaranja gde je reprezentativni primer aktivnog odmora bilo nepomično buljenje u vrbca na grani (ne u steni pošto na Voždovcu nema stena) sve dok vrabac hipnotisan ne padne na zemlju.

Za ovo oko vrabaca ne postoje pisani tragovi zbog raznih košava koje su prozujale Voždovcem i okolinom poslednjih decenija ali postoje polupisani dokazi, npr, o jednoj kokoški koja se malo zanela gledajući kuji Vihor u oči pa završila rasporena sve sa crevima na svetlosti dana. Tu je bakica brže bolje intervenisala, zašila ranu i kako život piše romane kokoška se potpuno oporavila i postala druželjubiva kućna ljubimica koja je posle najviže volela da leži u sobi na mašini za šivenje.

E sad, pomahnitali Internet nam toliko servira ovih dana da je teško zaustaviti se i sećam se (a da, ovo je blog o pamćenju) od pre nekoliko dana YouTube snimka od 6 sekundi (evo sad sam našao jedan od 22) koji pokazuje kako nam se u glavi formira pamćenje.

Fascinantna bomba, ovaj snimak, na temu fenomena fenomenologije duha (mislim, ako možemo sa uživanjem da buljimo u dela apstraktne umetnosi po galerijama što ne bi bilo moguće uživati u tamo nekim zumiranim mrvicama u našim glavama što mrdaju levo-desno u nameri da od nesofisticiranog dudučeta od nas naprave duduče sa stavom i produhovljenom prošlošću).

Ja mislim da ovaj video ne bismo smeli da gledamo iako sam ga ja odgledao pet-šest puta. Čemu? Nešto najlepše čega se sećamo stotinama puta manje od mrvica koje ostanu kada ja poližem tepsiju od pite od jabuka koju sam celu pojeo. I još mrda kao da je neko strano telo, skoro pa nam narušava integritet.

Sećanja ne bi trebala da imaju nikakve veze sa nečim što se mrda tek tako, opipati sećanja na bilo koji način, i kamerom, i mikroskopom, je ko izvlačenje ribe na suvo, kolaps našeg integriteta, kompozicije, ko jedna pogrešna nota kod Mozarta, ili jedan kontrabas više ili manje kod Betovena, dekoherencija tajnih delova mehanizma života koji taj život čine magičnim.

Bakicu ovakve stvari nisu mnogo zanimale, za nju je tekla magija, i smatrala je da ako joj lice ne stari ne bi morao ni datum rođenja pa je svako malo puštala tih nekoliko najstarijig godina, kao i sećanja što idu sa njima, da odu niz vodu. Bakica je imala kontrolu i nad magijom i nad vremenom.

Puštala je godine iz zatočeništva na slobodu i ja ponekad imam utisak da mnogi od nas danas u stvari biraju da ubrzano stare pa to svojski prenose i na svoje najbližnje gužvom koju prave po svim memorijskim putevima.

Dobro, mladi možda ne, al koji li je đavo nama kojima je podmlađivanje važnije nego drugima :)