Mogao bih se kladiti da će napadači na profesorku geografije Vilmu Grebenarević (XII beogradska Gimnazija, napad u večernjim časovima, na parkingu ispred škole) biti na kraju pronađeni i privedeni. Mogu da pretpostavim (iz ranijih iskustava) da će zgražavanje nad napadom da utihne, a počeće da se javlja čitava plejada ljudi sa izjavama „to su naša deca“ ili drugara sa „nemoguće da su oni to uradili“. Kazna će verovatno biti simbolična i/ili smešna (npr. slučaj napada na Teofila Pančića). Profesorka Grebenarević će verovatno imati sreće i to samo zato što je njen slučaj u medijima bio duže od 3 dana. Ogroman broj profesora tu sreću nema i stvar je otišla predaleko. Poverenik Šabić je u svom blogu odlično opisao kako izgledaju školski dani profesora u srednjim školama u Beogradu i Srbiji. Slažem se sa njim da puko proglašavanje profesora „službenim licima“ neće ama baš ništa promeniti i da je jedini recept koktel raznih mera. Što se mene tiče, smatram da prva mera u slučaju bilo koje vrste nasilja mora biti puna i brza primena zakona. Dakle, svaki nasilnik (u školi, na ulici, u porodici) mora biti siguran da će ga zadesiti adekvatna zatvorska kazna u veoma brzom postupku. Samo to će ga odvratiti od nasilja i ostaviti prostor društvu da mnogim drugim merama (edukativnim pre svega) pokuša da deluje preventivno.

Pisao je već o njemu, pominjao je đeda strica Milića Petrovića u nekom od tekstova. Kao devetogodišnjak, provodeći letnji raspust na selu, zatekao ga je jednom kako u nadgrobnu kamenu ploču, koju je namenio babi i sebi, urezuje slova. Pozdravio ga je i znatiželjno se približio da vidi šta to radi. Đed je upravo dletom i čekićem oblikovao poslednje slovo. Natpis je glasio: Oj starosti čovečija nakazo! Zašto si to napisao,

Bilo je već kasno avgustovsko popodne kad su  Rada i Nada izašle iz voza, u lakim sandalama sa štiklicama, tankim haljinama strogog kroja, mladja sestra u kremastoj a starija u crnoj sa belim tufnama, a odgovarajući šeširi  su dopunjavali sliku ozbiljnih mladih dama po modelu iz poslednje predratne godine. U Beogradu bi mogle da prodju sasvim neprimetno, u Kaoni su bile upadljive kao pingvini u Sahari. Odlučno su počele da nabadaju po šiljatom kamenju pored pruge, pazeći da ne polome štikle. Do trema male stanične zgrade trebalo je da predju i uski pojas suve

 Priča za decu

Niko ne zna kako je seme, iz koga je niklo Najlepše Drvo Na Svetu, dospelo na Sunčani Proplanak. Da li ga je doneo vetar ili ispustila neka ptica u letu? Svi pamte  da je padalo sa velike visine i iz sveg glasa zapomagalo "RAZBIĆU SEEE..."

 Čula ga je cela Šuma koja je rasla oko Proplanka  i svako drvo  u Šumi se naježilo od užasa.

Čule su ga i ptice, veverice i zečevi, i požurile na Propalnak da ga pronađu i pojedu. 

Čule su ga i Trave na Proplanku  pa su  hitro isplele svoje vlati da ga prihvate u naručje i brzo

"U detinjstvu me otac tukao, vređao i ponižavao. Izvukao bi me iz kuće i bacio preko praga. Rekao bi mi da sam smeće. To nije bio prolazni gubitak kontrole ili povremeni šamar po licu, već rutina sadističkog zlostavljanja. Moj zločin bila sam ja sama, tako da kazni nije bilo kraja. Morao je biti siguran da ću se slomiti."..

Особине оваквог стања духа су: смањење круга интереса, пад радозналости, понашање искључиво по устаљеном моделу без погледа у непознато, страх од новог, крутост у начину размишљања, одуговлачење при доношењу одлука, неупуштање у икакве ризике, уходан ритам свакодневних активности, сужавање круга пријатеља, па и родбинских веза...

Једино што стварно помаже је промена филозофског приступа животу, ослањање на преостале животне способности, дружење с младим и по природи оптимистичним светом, задржавање интереса за околину до крајњих граница, физички контакти...

Ove sveće i jelo, i dušni brav, za pokoj duše mojoj Radovinci.
Bog da joj dušu prosti

Rada nije upoznala Banetovog, dve godine mladjeg brata Miomira sve do 11. novembra. Sećala se tog datuma zato što je to bio dan završetka Svetskog rata, dvadeseta godišnjica, i bio je petak pa se još prethodnog dana pročulo da će ih pustiti sa posla već u podne. Bane je predložio da sa posla dodju kod njega, pojedu nešto posno, jer petkom se u toj kući, zvanično, postilo, a nezvanično su, oni manje revnosni u postu od gospodje-Olge, posle odlazili u kujnu i od gospa-Andje, starije služavke, dobijali moču sa komadićima mesa od jušerašnjeg ili sutrašnjeg pečenja;

I, završi nam se još jedan zimski raspust.

Prekratko je trajao, ako mene pitate.

Trebalo bi da je duži bar za nedelju dana.

Onih nedelju dana koje su nam potrebne da se iz raznih praznovanja prešaltujemo na normalan režim života i rada. Da malo obnovimo gradivo, uđemo u rutinu i tako to...

Al' šta je - tu je. Ponovo nas čeka draga nam škola.

Pa sad sve nešto razmišljam - možda je to samo moj problem - ali, ne čini li vam se da su naši roditelji daleko manje morali da „uče" sa decom nego što mi to moramo?