Sećarnik: Velike iluzije

Rada nije upoznala Banetovog, dve godine mladjeg brata Miomira sve do 11. novembra. Sećala se tog datuma zato što je to bio dan završetka Svetskog rata, dvadeseta godišnjica, i bio je petak pa se još prethodnog dana pročulo da će ih pustiti sa posla već u podne. Bane je predložio da sa posla dodju kod njega, pojedu nešto posno, jer petkom se u toj kući, zvanično, postilo, a nezvanično su, oni manje revnosni u postu od gospodje-Olge, posle odlazili u kujnu i od gospa-Andje, starije služavke, dobijali moču sa komadićima mesa od jušerašnjeg ili sutrašnjeg pečenja; kasnije će da odu u bioskop, da vide sa kakvim se velikim iluzijama borio Žan Gaben.

Dok su prilazili kući, veliki crni auto se zaustavio pred kapijom. Iz kola je izašao uniformisani vozač, šapka, sivo odelo vojničkog kroja, čizme, i otvorio zadnja vrata automobila.  Istovemeno, jedan mladi čovek u tamnom mantilu otvorio je kapiju,  stupio na ulicu i zakoračio prema kolima, osvrćući se levo i desno. Tako je video Radu i Baneta i sačekao je da pridju, dok je šofer i dalje stajao kao kip.

“Ovo je Mima’’, rekao je Bane jednostavno. ‘’ A kad izadje iz ove ladje, postaće Mota’’, nastavio je Bane uz osmeh.  Brat mu se zaverenički  iskezio, pokazujući dva reda blistavo belih zuba i prihvatio Radinu ruku, naklonivši se kao da se pozdravlja sa princezom. ‘’Ah, pravi dvorski manir’’, nastavio je Bane da začikava brata. Rada je gledala mladog čoveka blago maslinastog tena i toplih, zelenih očiju koji joj nije puštao ruku i ništa nije razumela. U razumevanju joj nije pomogao ni mladićev smoking koji se video ispod raskopčanog mantila, ni leptir mašna preko kragne sa zavrnutim uglovima. Tamno plava kosa sa bogatim talasima i izražene, podrugljivo izvijene usne podsetile su Radu na Roberta Tejlora, novog idola beogradske zlatne mladeži.

‘’Bane nije bio dovoljno rečit kad Vas je opisivao’’, rekao je Mima dok je Rada povlačila ruku. ’’Žao mi je što se upoznajemo ovako, ali dvorski maniri’’, bacio je kratak pogled na Baneta, ’’ uključuju i tačnost, a mene čekaju’’.  Rada mu se ljubazno nasmešila i dok je on tonuo u meko sedište limuzine tiho je upitala  Baneta: „ Ko ga to čeka?`` Veliki crni auto je već skretao niz Čubursku ulicu kad je Bane mirno odgovorio: ’’Kralj’’.

To Kralj joj je zvonilo u ušima celo vreme koje su proveli za stolom. Banetova majka je jela samo pasulj na vodi, tetka je dopuštala sebi i poneko parče posne pite a Pera je prezrivo gledao asortiman na stolu i izgovarao se da nije gladan. Bilo je očigledno  da je na putu do trpezarije prošao kroz kujnu i da je, u kratkoj teološkoj raspravi, ubedio gospa-Andju da je nahrani gladnog akt hrišćanskog milosrdja koji vodi direktno u raj. Rada skoro da nije ni jela, ona i tako nije bila posebno ješna, a sad je jedva čekala da se ručak završi. Bane je prekinuo njene muke i  rekao da će da zakasne u bioskop ako ne krenu iz tih stopa, za šta je bio nagradjen pogledom obožavanja koji je mnogo obećavao.

Dok su polako išli ka bioskopu, a zahvaljujući Banetovom manevru imali su vremena na pretek,  tekla je priča koja se prekidala samo kad su prelazili ulicu. Čak ni najlepše uredjeni izlozi nisu privukli ni trun Radine pažnje.

’’Mučko ubistvo kralja Aleksandra zateklo je Prestolonaslednika u Engleskoj, na školovanju. Ne znam zašto su izabrali Englesku, Kralj Aleksandar je navaljivao da Petar ide u Pariz, on je , uopšte, smatrao da je Francuska prirodni saveznik Jugoslavije, zbog savezništva u Svetskom ratu, zbog starog kralja Petra, koji je bio francuski djak i oficir, pre nego što je postao kralj, posle Majskog prevrata. S druge strane, kraljica Marija je praunuka kraljice Viktorije, višestruko povezana sa najvišim engleskim plemstvom, knez Pavle je potpuno engleski čovek, i smatrali su da budući kralj treba da produbi veze sa rodjačkom dinastijom koja vlada imperijom u kojoj sunce nikad ne zalazi. Kralj Aleksandar je legao na rudu i tako se jadni Petar 9. oktobra 1934. probudio kao veseli pitomac nekog koledža u Engleskoj a zaspao uplakan, sad već kao kralj, u vozu za Dover.

Mora se priznati da se poneo hrabro i dostojanstveno, jer od kad je izašao iz voza, u Topčideru, nije ni suzu pustio. Ipak, kako su dani prolazili, kraljica Marija je primetila da joj dete vene. Jadni dečko je bio usamljen, okružen preteranom pažnjom na koju nije navikao, od starijih ljudi koje nije poznavao i sa kojima je teško razgovarao jer je njegov glavni jezik postao engleski, srpske reči su mu često nedostajale, a pravi maternji jezik, rumunski, nikad nije ni naučio kako valja. A i sa kim da priča na rumunskom, osim sa majkom. Da se vrati na školovanje u Englesku  nije mogao, da, kao kralj, ide u školu ovde nije mogao, da se upozna sa svojim vršnjacima nije mogao, kako će kroz dvorsku ogradu. I tako je čamio usamljen, i venuo, sve dok kraljica nije poslala poverljive ljude po beogradskim školama i Sokolanama, da pronadju dečake iz uglednih beogradskih porodica , Petrovog uzrasta, uzorno vaspitane, prijatne spoljašnosti, da budu Petrovi drugovi. Ti poverljivi ljudi su napravili širi spisak kandidata, oko pedeset dečaka, ali se sve ovo pročulo pa su razni političari i bogataši  pokušali da uguraju svoju decu i rodjake na taj spisak, koji se tako proširio skoro do treće cifre. Tu se mudra kraljica malo zamislila pa je poslala Tajnu policiju da proveri sve porodice tih dečaka, ako se i neki dalji rodjak ogrešio o zakon ili moral, kraljica je bila tu vrlo stroga i neumoljiva, kandidat je obrisan sa spiska. Tako je spisak spao na petnaestak imena, i medju njima, možeš li da zamisliš, nije bilo ni jednog jedinog momka koji potiče iz redova političke i finansijske elite. Posle je sa te liste otpalo i nekoliko dečaka koji nisu govorili najčistijim srpskim jezikom, kraljevsko uvo nije smelo da se kvari pogrešnim akcentima, i tako je kralj dobio društvo koje se okuplja bar dvaput nedeljno, ili prigodnim prilikama kao što je ova današnja, i idu zajedno na letovanje u Miločer ili na Brdo kod Kranja. A kralj je Miomiru, čim su se upoznali, prikačio nadimak, Mota. Niko ne zna zašto.

Eto, to Ti je cela priča. Ne, ima još nešto. Na kraju svakog polugodja kraljici se nosi djačka knjižica, za četvorku u njoj dobija se stroga kraljevska pridika, za trojku, nema druženja dok se ocena ne popravi. Da, još nešto, ne dolazi po njih uvek dvorski auto, samo kad je svečana prilika i svečano odelo. Inače idu sami, kako znaju, obično obučeni, kraljica je vrlo štedljiva i skromna, ne dozvoljava da se troši državni novac na privatne potrebe i neće da kvari mlade ljude nezasluženim privilegijama. A i sa tom proslavom su se vezali u čvor, prvo su otkazali prijem , da ne uvrede Nemce, knez Pavle se boji Nemačke kao djavola, a i ko ne bi, posle one strašne noći kad je porazbijano sve što miriše na Jevreje, i  danas je trebalo da bude samo obično druženje petkom. Onda su se, ne znam zašto, presaldumili i sinoć kasno javili za smoking i zvanični prijem. Rastrgnuti su izmedju velikih sila, prvo su bili jasno za Francusku i Englesku, posle Minhena su spustili nos, ne znaju kud će. Ali mi znamo, idemo da kupimo karte pa na kolače u Moskvu, taman imamo vremena’’.

Dok su u tišini, jer muzika je počinjala tek u 6, čekali da kolači stignu, čuli su razgovor koji se vodio za susednim stolom.

’’Kako, niste čuli? Sve novine pišu o tome, malopre sam slušao London, javljaju da su u Nemačkoj grdni neredi, razbijaju jevrejske radnje, izlozi pršte na sve strane, srča na ulicama, dim od paljevine svuda! Stotinu mrtvih!’’

’’Ma, to su Englezi, preteruju zato što mrze Nemce. Lažu kad zinu. Uostalom, baš me briga, iz tri razloga: Nisam tamo, nemam radnju i nisam Jevrejin”.

’’Ne znam kakve je iluzije imao Gaben, to ćemo sad da vidimo, ali ovaj što nema radnju i nije Jevrejin, taj zbilja pati od velikih iluzija’’, prošaptao je Bane.

Malo kasnije su ušli u bioskop, čarobno mesto u kome sve nevolje koje se dese na platnu nestanu kad se ponovo upali svetlo.

                                                                     ...........