Iako joj je pravo ime Olga, svi je zovu Rada a ja Radmila. U životu je samo jedna osoba, njena školska drugarica tetka Mica, koja je zove Olgica. Više puta sam bio prisutan kad bi na zvonjajući telefon Radmila podigla slušalicu i začuđeno pitala: Koga? Odmah sam znao da je to tetka Mica. Ja ću uskoro napuniti 67 godina a Radmila je starija od mene 19 godina i nešto meseci, prvog februara ove godine, napunila je 86! Obilazim je često, evo i danas ću otići kod nje, u mojoj omiljenoj pekari kupio sam joj veknicu belog hleba koji obožava.

Čim dođem stavim džezvu, sipam nam po sok, zavalim se u trosed i počnemo da pričamo. Bolje reći, počne da priča Radmila.

Више није могао да се сети око чега су се последњи пут посвађали. Све чешће му се то догађало - брзо би заборављао узрок сваки пут све жешћих свађа,  а то га је ужасно нервирало. Зар је могуће да смо достигли толики степен хиперинфлације наших сукоба да их и не узимамо за озбиљно, питао се. Хм, сетио се инфлације динара крајем деведест треће године и одједном му постаде  смешно што је  поистоветио новчанице, са сваки пут више нула, и жестоке размене речи на граници физичког насиља. Са друге стране Дејану  је било тужно што се онаква љубав и у исто време дугогодишња сирова страст претворила у борбу на живот и смрт коју и деца већ желе да прекину, по било какву цену

          Снежана се, пак, онако женски ингениозно, сећала сваког разлога због кога га је мрзела. Само је осећала  да га је можда некада волела: онако високог и талентованог кошаркаша кога су сањале све њене другарице, а кога је она са пар манипулација освојила на један јебозовни поглед, на  покислу белу мајицу и невероватне сисе за које је била сигурна да ће јој некада бити главни адут.

              Gost autor Kleinemutter

 

               Imam dilemu i treba mi tumačenje: da li se i ova deca računaju u decu i to u u okviru onih kampanja  ,, za Našu decu”???
                Molim Vas, kad već pričamo, da mi odgovorite na pitanja:

Do nedavno, u Turskoj sam samo dva puta bio i to oba puta u Istanbulu... I oba puta sam bio totalno impresioniran ovim megalopolisom. Ta moja opčinjenost tim gradom datira još iz vremena pre ovih serija "Sulejman brani Sarajevo" i sličnih. Oba puta sam downloadovao po 100 jura istom taksisti sa odličnim znanjem engleskog da me vozi. Na pitanje:

"Gde?"
lakonski samo odgovarao:
"Just drive." kao u filmovima sa Hemfri Bogartom.

Istabnbul je ogroman grad sa preko 20 miliona stanovnika i barem pola miliona znamenistosti koje treba videti, a to mi je uvek delovalo prilično beznadežno, pa sam se kruzirao po gradu, uz povremene pit stopove da pijem espreso. Jebiga takav sam čovek. Volim da osetim grad a mrzi me da idem klasičnim "stazama turista"... nego pade mi napamet da sam negde sam pročitao da u Istanbulu živi 3 miliona Srba koji su ponosni na svoj jezik i poreklo.

Opste narodno veselje, nepresusni izvor inspiracije… svadba.

Dakle, moj covek I ja smo u vezi duze od tri godine, I planiramo naravno da se vencamo, datum se jos ne zna, jer se nadamo da uskoro poboljsamo stambenu situaciju pa da usledi svecani cin.

E sad, taj svecani cin, u narodu poznat kao svadba je nas kamen spoticanja.

Moj covek I ja smo protiv svadbe. Mi bi seli na motor, svratili do maticara,

Bili žena i ja prošle nedelje u Novom Sadu. Pored poslova koje smo morali da obavimo želeli smo i da vidimo drage nam i mile ljude, da se prodružimo i pitamo za junačko zdravlje. Ipak, moram da kažem da je na najprvljem i najprevashodnijem mestu bila naša želja da

Kada sam rodila prvo dete, u bolnici je do mog kreveta ležala mlada i ćutljiva žena, zagledana u zid. U zid je gledala i kada su nam donosili naše bebe na podoj. Svoju bebu nije htela da pogleda ni kada je ona jako, jako plakala. Osoblje ju je držalo na oku, donosilo i odnosilo njenu bebu.
- Neće je - rekla je bolničarka- ovde su već 15 dana i nadamo

 

Imam neke dileme i baš me zanima vaše mišljenje:

- da li bi trebalo da se zabrinem, uvredim ili... u situaciji kada nas četvoro, svi obučeni zvanično, „po propisu", sedimo u restoranu, u jednom gradiću u Srbiji i konobar se mojoj trojici kolega obraća „učtivo" sa Vi, dok je jedino sa mnom „prisan", tj. od prvog trenutka je sa mnom na ti, jer, eto, poznajemo se čitavih 5 sekundi?
u prvom trenutku smo odlučili da je to zato što je konobar mlad, a ja sam najmlađa u grupi pa eto...; međutim, na scenu stupa njegov stariji kolega, kome, takođe, činjenica da se i njemu obraćam sa Vi, ne znači ništa i on nastavlja gde je njegov mladi kolega stao...
ja svaki put kada se tako nešto desi (a nije da se nije dešavalo) izaberem da zaključim da je to zato što delujem mlađe od većine svojih kolega, ali da li je?

Nego, gde ono stadoh? A da, kupac. Nije se javio jedno mesec dana. Šta da ti kažem, kako koji dan prođe, meni se malo okruni ona stena što mi pritisla dušu. Ma bre, ujutro kad oči otvorim, prvo se pomolim bogu da mi ga ne dovodi na prag. Poslednja misao pred san mi bila zahvalnost što sam još u svojoj kući. I taman kad sam se ubedila da je opasnost prošla, eto ti njega.  Doveo i ženu da gleda kuću. Kakva je bila? Šta da ti kažem, jedna nafrakana gospođa, a još joj praziluk... Nije mi se svidela, ali nije ni imala šansi da mi se svidi kad se nameračila da mi otme kuću. Dobro,