Najtragičniji trenutak u istoriji Smedereva dogodio se u 14 časova i 14 minuta, 5. juna 1941. godine.

Ovde objavljujem fotografije, sakupljene iz srpskih i nemačkih arhiva, i iz knjiga istoričara Leontija Pavlovića.

Na fotografijama se vidi stara železnička stanica, nemački vojnici, smederevska tvrđava, centar grada.

 

Među arhitektama vlada dosta rašireno uverenje da su učitelji postavljeni od nadređenih odozgo sa neba, dakle, sasvim iz sfere duhovne kategorije  i da zbog toga imaju obavezu da kao njihovi poslanici podučavaju i vaspitavaju pučanstvo u zemaljskom okruženju dajući im lekcije o izgledu i organizaciji prirode, pejsaža, gradova i zdanja. Uverenje je neki put tako snažno da isklizne iz realnog u virtuelni prostor gde im umišljena i samododeljena uloga mesije sa svim atributima koje takvo zvanje sobom nosi, zamuti pogled na okolinu, počnu da je gledaju kroz sasvim ličnu prizmu i zanemaruju realni život koji ih se inače dotiče u svako doba osim kada projektuju ili govore o urbanizmu i arhitekturi ili još gore, kad o tome donose odluke uvereni da drugačije mišljenje ili korak van njihovog vidokruga može ozbiljno da našteti planeti.   

U praksi života sve to izgleda i jeste drugačije, planove za gradske četvrti i razna zdanja sačinjavaju arhitekti pošto su dobili zadatak od naručioca koje zlonamernici nazivaju investitorima uvek sa dozom pežorativa u misli i glasu, onda sačinjeno delo proveravaju različite komisije ustanovljene da zastupaju javni inters, zakonske uzuse i uopšte sve što bi moglo da pomogne u proveri da li je tvorac ponuđenog rešenja na prihvatljiv način odgovorio zadatku, o ekologiji i zaštiti kulturnih dobara da se i ne govori.

Drage blogerke i dragi blogeri,

šaljem vam listu učesnika treće tribine NEMA REHABILITACIJE, koja će se održati u Rexu, u sredu 23. januara od 19h a na kojoj će se diskutovati dosadašnja svedočenja istoričara na aktuelnom sudskom procesu za rehabilitaciju D. Mihailovića.

Radni naslovi izlaganja će vam dovoljno toga reći a svakoga od vas molim da ovu informaciju prosledi gde misli da je potrebno i moguće. Od posebnog značaja bi bilo prosleđivanje najave medijskim redakcijama ili lično novinarima koje poznajete a koji za sada pretežno ignorišu ove i ovakve događaje (bojeći se valjda reakcija vlasnika privatizovanih medija).

 

 

Margitu sam upoznao 77. na žuru kod Jovana Stojanovića.  On se tad zabavljao sa Sanjom Adamović koja je iz Pete prešla u Prvu, u trećem razredu, i stanovao je u Dobračinoj, u Sandinoj zgradi.

Dve novopečene studentkinje , prijateljice  već više od jednog sata, otkad ih je sudbina posadila na susedna sedišta u amfiteatru, silazile su niz stepenice ispred Pravnog fakulteta pogledajući u nebo. Kiša samo što nije grunula. “ Radmila, idemo kod mene, ja sam prekoputa, u broju 82, taj novi lepi kostim ne sme da pokisne” rekla je energičnim, naredbodavnim tonom Nada, visoka i tanka crnka oštrih crta lica. Rada , koju niko nije zvao Radmila odkad je pop izvadio iz vode na krštenju,  promrmljala je, snebivajući se:” Ja sam u 83, možda mogu da stignem do kuće, ako požurim“.

POČETAK TREĆEG LEAK-a

(... u kojem se, zbog neažurnosti Savremenijeg administratora, gubi jedinstvo vremena, prostora i radnje a poezis ustupa pred prozaičnošću situacija; Predrag Palavestra, crveni i crni buržuj o njiihovoj svakodnevici; Ladonja Reposavić i Rnežana Sistić na free-your-mind session-u; Potpisivanje peticije za Galeriju Kontekst; Lampa di Salone kod šrinka; Anti anti horke o Ratiborbu Tribincu; Grupa 484 u reenactmentu interkulturnog dijaloga 1941-44; Grupa ŠKART i Pet Sieger o Malim kutijama; šaneri o grupi URGH; Žanka Stokić i Milorad

Ironijom sudbine (čitaj: sprdnjom istorije) 25 godina nakon tzv. VIII sednice i 10 godina posle bekstva iz Srbije, ovdašnja javnost je zahvaljujući "Njujork tajmsu" najzad saznala gde se kriju Mirjana Marković i njen sin Marko Milošević. Nadomak Moskve, u  borovoj šumi, nalazi se elitno naselje Barviha, rusko Dedinje. I u njemu, između ostalih, ušuškane dve vile. U jednoj živi Mirjana Marković, a u drugoj Marko Milošević.

Realno - nisam očekivao da se mi, kao oni neki štreberi, ljubimo ispred autobusa.  Recimo da bi neki mali, tajni mah-mah bio sasvim ok. Mungos se ni sa tim nije složio.

Ok, bar nismo brijali ono malo paperja sa nausnice. I to je nešto. A nije da nismo bili zapeli.