Proleće je stiglo ali uobičajeno pismo od Miomira nije.  To i nije bilo pravo pismo,  bila je to obična dopisnica čijih je sto dozvoljenih reči pažljivo pregledala logorska služba ali je bila znak da je živ. Stizala je jednom mesečno,  tačno u dan, toliko ispečatirana žigovima logorske cenzure i nemačke i srpske pošte da su se reči gubile pod raznobojnim orlovima i kukastim krstovima  i da su bili potrebni sati odgonetanja oskudnog sadržaja. A sad ni toga nije bilo i poštar je, saginjući glavu, prolazio pored kuće u Kraljevića Tomislava sitnim žurnim korakom, izbegavajući da baci pogled prema prozoru iza koga je, krijući se iza zavese, gospodja-Olga naprezala oči da što pre ugleda žućkastomrku poštarsku uniformu. Jednog dana, a bio je već kraj marta, umesto očekivane, ugledala je plavu.

Kada izgladni, organizam počinje da se samoproždire. Prvo šećeri, pa masti, pa manje važni mišići, pa tako do srčanog.

Dakle, nema mi druge, nego da se i ja oglasim povodom ove eskalacije nasilja.
Ima li smisla onda pisati o ovome? Hoće li nasilje u Srbiji prestati kada nas se sakupi deset blogera koji će dići glas protiv sve očiglednije degradacije prava na goli život? Koliko nas se oglasilo povodom mogućnosti lečenja dece u inostranstvu? Pa, ništa!!! Nema nešto više ni akcija preko socijalnih mreža. A bolesnih koji nemaju mogućnosti da se leče, nažalost sigurno ima. Ali, zato se preko noći, po kratkom postupku menja zakon, ili uredba, šta li, o nivou aflatoksina u mleku. Samo, nekako ne mogu da sedim skrštenih ruku. Martin Luter King reče otprilike da je početak kraja života kada prestanemo da govorimo o bitnim stvarima. A neposredna fizička bezbednost moje porodice, prijatelja, mene, pa i svih mojih komšija i sugrađana, baš mi se čini kao jako bitna stvar. A, i nekako mi se još živi.

Bila je to gadna zima.

Trošile su se poslednje zalihe ogreva.  Bilo ga je teško nabaviti, drvara kod Kikevca bi se ispraznila u rano jutro, a retki seljaci koji su, u džakovima, na magarcima donosili sitno cepkana drva i nekakav bledožućkasti ugalj nisu primali Nedićeve dinare;  tako se, za nekoliko metara drva, u neko selo pod Avalom preselio veliki stojeći sat; i tako me je samo nervirao, kad počne sa onom muzikom, ispratila ga je gospodja-Olga, bez mimike koja bi te reči mogla da dovede u sumnju.

Malo po malo, kuća na Neimaru postala je vrlo prometno mesto.

Koliko ću još puta da utvrdim da ljudska domišljatost u pravljenju budalaština nema granica?

Kažu, prijavljen skup "Zaštitnika prirodnih bogatstava", koji, gle čuda, treba da se održi baš kad i Prajd, a učesnici će malo da nose primerke tih "prirodnih bogatstava"

Imao sam osam godina, bio sam u drugom polugodištu drugog razreda osnovne škole. Ne znajući najasnije ni čemu služe razni delovi mog tela ali indoktriniran odasvud i od svakoga a posebice od učiteljice nam, rešio sam da u strogoj tajnosti, krijući to kao zmija noge, čestitam Drugu Titu rođendan! Moja tajnovitost je nastala iz želje da kad mi Drug Tito bude uzvratio i zahvalio se, na sva zvona, mašući odgovorom, to objavim znanim i neznanim i podignem svoj ionako visok rejting. Danima sam šetao od trafike do trafike nikako ne mogući da se odlučim za razglednicu koju bih mu poslao, na kojoj bih napisao čestitku! Naposletku sam kupio jednu u jarkim bojama na kojoj je bila fotografija potoka oivičenog žbunjem i iza gustom šumom.

Poštovani gospodine predsedniče Vlade Srbije, poštovani ministre policije i poštovani prvi potpredsedniče zaduženi za bezbednost,

šta je ovo?

Meni liči na kataklizmu. A vama?

Probudila ga je grmljavina, ali ne sasvim. Jednim okom je virnuo ka budilniku, video da su skazaljke poklopljene na dole i pomislio..neko misli na mene..a onda...nedelja, ne ustajem do devet..i počeo da se okreće na drugu stranu. Dok se okretao, kroz glavu mu je sinulo...grmljavina...oluja...kiša.. prozor...upada kiša...pa je, onako bunovan, zbacio pokrivač i bosonog skočio da zatvori taj prokleti prozor, sve u nadi da neće da se rasani kad je već nedelja i kad može da spava do devet. Prešao je ta dva koraka po hladnom parketu i stigao do prozora kroz koji je navirala hladnoća. Kiše nije bilo, promicale su samo retke pahuljice paperjastog snega. Sneg pred Uskrs, pomislio je, sad već skoro sasvim budan, otkud sneg i grmljavina a tutnjalo je kao da se nebo ruši, i proturio je glavu kroz prozor a preko neba su prelazila jata metalnih ptica.