Rada nije upoznala Banetovog, dve godine mladjeg brata Miomira sve do 11. novembra. Sećala se tog datuma zato što je to bio dan završetka Svetskog rata, dvadeseta godišnjica, i bio je petak pa se još prethodnog dana pročulo da će ih pustiti sa posla već u podne. Bane je predložio da sa posla dodju kod njega, pojedu nešto posno, jer petkom se u toj kući, zvanično, postilo, a nezvanično su, oni manje revnosni u postu od gospodje-Olge, posle odlazili u kujnu i od gospa-Andje, starije služavke, dobijali moču sa komadićima mesa od jušerašnjeg ili sutrašnjeg pečenja;

Rada je imala  tremu i Bane je to osetio.  Dok su se spuštali Čuburskom ulicom čvrsto mu je stezala ruku, kao da hoda po ledu;  kad su skrenuli u Kraljevića Tomislava, stisak je postao grčevit. Pokušao je da je malo raskravi : “ Ne brini, ne ideš kod kraljice, idemo kod mene. I majka i tetka su sasvim jednostavne žene i sigurno Te neće pojesti, naročito zato što su stalno na dijeti“.

Dijeta je, već na prvi pogled, bila neuspešna. Gospodja Olga, Banetova majka, bila je nešto niža od Rade, prijatnog okruglastog lica sa plavičastim očima, pravilnog stasa po kome je pravilno rasporedjeno dvadesetak kilograma viška. Tetka-Ruža, kojoj se Bane obraćao sa Tante-Roz, bila je iste visine kao i sestra, tamno plave kose i izrazito plavih očiju, strogo napućenih usta i viška kilaže nepravilno rasporedjenog oko kukova.  Odbor za doček  upotpunjavao  je Pera, mladji od Banetove mladje braće, preterano krupan jedanaestogodišnjak vodnjikavo plavih očiju i bujne grguravo plave kose, kao da je kolmovana.

Devet puta su pokušali da nam uvale razne krševe: šut, buđave, stare, čudnih formata i od sumnjivog materijala. No naš je mudri Državni vrh uspeo da se izbori za Najbolju moguću ciglu. I eto, kupismo je.

Pa šta reći - čestitajmo jedni drugima i našem mudrom rukovodstvu!

Nego, pre nego što krene ubrzana gradnja novog Čardaka a od upravo jeftino pazarenog građevinskog materijala i u zanosu veličanstvene pobede, da napravimo malu rekapitulaciju i vidimo šta znamo o ovome što se desilo:

.

Teško je nepristrasno napisati bilo koji tekst u trenutku kada je javnost šokirana strašnim zločinom. Ono što uvek nedostaje u ovako teškim trenucima jeste racionalno sagledavanje činjenica i zaključivanje na osnovu naučnih spoznaja. Ovo je samo pokušaj da se makar blogerima daju određene činjenice koje bi im omogućile da racionalno sagledaju ovaj užasan čin.

Gost autor: Zilikaka

Danas oko podne, u Sokobanji je povređeno devetoro mališana, đaka prvaka. Jedna devojčica je zadobila, prelom lobanje sa nagnječenjem mozga i krvarenjem , i trenutno se nalazi u „veštačkoj komi“.

Do nesreće je došlo prilikom vožnje na ringišpilu, kada je pukao noseći stub i konstrukcija se srušila.
Da bi se ovakva havarija desila, taj stub je morao biti tako oštećen, da je to verovatno na prvi pogled
vidljivo. U svakom slučaju, otkrilo bi se jednom od rutinskim metoda, za pola sata rada.

Sutradan nisu bili u salonu nego u trpezariji, velikoj prostoriji sa vitrinama sa porcelanom i kristalom, i dugim stolom oko koga je bilo dvanaest stolica sa visokim naslonom. Sto je, očigledno, mogao da se razvuče jer je, izmedju vitrina i po uglovima, bilo još nekoliko stolica u istom stilu. Iznad stola je, sa šestokrakog lustera sa kalotom u sredini, visio gajtan na kome se nalazio prekidač zvonceta kojim se prizivala devojka. Pre nego što su seli, Radi je bilo ponudjeno da se dotera, upotrebljeni izraz je zaobilazio škakljive reči, i Rada se doterivala u kupatilu od tamnoplave i bele keramike sa vitrinama i policama prepunim mirisa i pomada. Ispred jednog ogledala bili su stočić i stolica a veliko ogledalo je bilo pored vrata, da se vidi cela figura pre nego što se izadje. Pravi kozmetički salon.

Početkom devedesetih, ne povratile se iz bezbroj razloga, puj, puj, puj, Beogradom je saobraćalo od pedeset do sedamdesetak krntija pod firmom, ne Krstić i sin, nego GSP. Na svakoj stanici su se stvarale saborne gužve, čekalo se i po sat vremena a kad bi se autobuska ruina, nakrivljena i bezoblična najzad dokoturala, jedino bi ti bacač plamena omogućio da se ufuraš u nju. Šipak pun koštica je samo blaga metafora spram nekoliko hiljada jedvadišućih, znojavih, bez obzira na godišnje doba, zgužvanih i tesno jedno uz drugo pribijenih, u usta, nos i oči dišućih, prdećih i smrdećih srećnica i srećnika, koji su tog dana ostvarili svoj životni cilj, biti u autobusu!

Sledećih dana stalno su naletali jedno na drugo, u Narodnoj banci, na fakultetu, na ulici, bez dogovora, po nekom osećaju i, koliko god trajali ti susreti, bili su im prekratki;  počeli su da pričaju bajku ispričanu milionima puta a za njih novu, kao da su prvi koji je izgovaraju. A kad se priča takva bajka, nema se vremena za legende, samo za budućnost.

Banetova tetka po majci, najstarija od tri, udovica već deset godina, nije volela da gleda u budućnost ali je u tadašnjosti imala vremena za prošlost i porodične legende i njoj pripada zasluga što je Legenda o korenima ispričana do kraja.

Veći deo popodneva proveo je u kupatilu, izazivajući podsmešljive (šta  se pirkaš ko neka fufica) ili ljutite ( `oćeš da mi se vežu creva) komentare svoje braće; majka i tetka su samo značajno ćutale. Nije mu bio prvi put da izlazi sa devojkama, ali ovo..

Krenuo je pre pet. Od Neimara do Ruskog cara mu treba tri frtalja sata ali je išao polako, da ne stigne zadihan i znojav. Iako je od Moskve do Albanije detaljno proučio sve izloge, stigao je da vidi kako  velika skazaljka na satu Ratničkog doma ulazi u poslednju četvrtinu kruga. Sad mu je ostalo samo da čeka.