Sećarnik: Nezvanična verzija

Sutradan nisu bili u salonu nego u trpezariji, velikoj prostoriji sa vitrinama sa porcelanom i kristalom, i dugim stolom oko koga je bilo dvanaest stolica sa visokim naslonom. Sto je, očigledno, mogao da se razvuče jer je, izmedju vitrina i po uglovima, bilo još nekoliko stolica u istom stilu. Iznad stola je, sa šestokrakog lustera sa kalotom u sredini, visio gajtan na kome se nalazio prekidač zvonceta kojim se prizivala devojka. Pre nego što su seli, Radi je bilo ponudjeno da se dotera, upotrebljeni izraz je zaobilazio škakljive reči, i Rada se doterivala u kupatilu od tamnoplave i bele keramike sa vitrinama i policama prepunim mirisa i pomada. Ispred jednog ogledala bili su stočić i stolica a veliko ogledalo je bilo pored vrata, da se vidi cela figura pre nego što se izadje. Pravi kozmetički salon.

Bane joj je pridržao stolicu, levo od čela stola, tetka-Mica je već sedela na suprotnoj strani, Bane je seo u čelo, kao muško, domaćica je istegla ruku i pritisla prekidač na kraju gajtana. Negde u dubini stana čulo se cin-cin i malo posle je ušla Ruža sa činijom za supu, velikom, od teškog porcelana, sa nacrtanim crvenim ružama. Rada je bila fina devojka pa je umirila trzaj usana koji bi mogao da se shvati kako ne treba; jedino što joj je djavolak koji  čuči u nekom kutku mozga svake pametne žene tiho šapnuo: „ Ako se u ovoj kući posvadjaju, to je onda  Rat crvene i bele ruže”.

„ Da li je gospodja mama lepo stigla?“, pitala je tetka-Mica sa ljubaznim interesovanjem.

“ Jeste, hvala na pitanju, javila mi se u Banku iz Monopola”, rekla je Rada. Gospodja tetka je upitno pogledala na reč Monopol, kao da ne razume baš najbolje. Rada je požurila da objasni:

“Moj otac je umro pre deset godina i ostavio razradjenu radnju i skoro dovršenu kuću, dovršio bi je on mnogo ranije ali nije hteo da se zadužuje, takav mu je bio životni stav, da nikad ne legne uveče u krevet a da nije izmirio sve dugove.  Sutradan po sahrani, došao nam je u kuću neki čovek, još ga se sećam, sretala sam ga kasnije na ulici, i rekao mojoj majci: „ Gospa-Kato, mnogo mi je nezgodno, i znam da nije trenutak ali..gazda -Toma mi je ostao dužan neke pare, povelik iznos za mene ali..razumete..i nije ostavio nikakvu priznanicu, nego na reč..“.  Moja majka je znala da to nije istina, ona i otac su zajedno sredjivali račune, svake večeri, ali je isplatila koliko je ovaj tražio. Posle se pravdala mom bratu: Morala sam. Ako je  ovaj imao obraza da mi ovako traži pare koje mu nismo dužni, imaće i da priča po čaršiji da mu je gazda-Toma odneo pare u grob. Znam da laže ali mi je obraz mog muža važniji nego pare. Ovako bar neće da priča, uzela sam mu priznanicu da mu ništa ne dugujemo. Kad, posle nekoliko dana, evo ga još jedan, ista priča, moja majka izvadi pare i plati. I tako je došlo još nekoliko njih, za razne sume, sve dok majka nije prodala radnju, posle više nisu dolazili. A mama je onda iz jedne sobice probila vrata na ulicu i od toga napravila trafiku. Država ima monopol na prodaju duvana i zgradu u koju se nosi pazar zovemo Monopol. Odatle se javila, to je blizu pristaništa”.

“I tako, mama prodaje duvan, sama”?

“Pomaže joj moja sestra od strica, vaša imenjakinja, mi je zovemo Cile, moja vršnjakinja, njeni roditelji su umrli otprilike u ono vreme, i od iste stvari kao i Nadin muž i dete, i  od onda ona živi sa nama. I ona je bila bolesna ali je njoj otišlo na kosti i preživela je, samo ima veliki izraštaj na ledjima ( Rada nije mogla da prevali preko usta  grba) i malo je niža ali je završila Malu maturu i jako je pametna. Ponekad pomogne i Nada, ulica je prometna a mušterije se ne obaziru na radno vreme pa kucnu na prozor i u sred noći, kad se vraćaju iz kafane, ili u cik zore, kad krenu u vinograd ili na posao. Eto. Ali ja se raspričala o svojoj familiji a opet neću da čujem šta je bilo sa Baja-Djoretom i njegovim sinovima. Sama sam kriva..“

„Nisi, ja sam pitala..jao izvinite, ja prešla na pertu, juče sam Vas prvi put videla, ali tako sam ušla u priču kao da Vas poznajem sto godina, kao da ste naša”, počela je da se izvinjava tetka-Mica a Bane je izgladio tu malu trapavost koja je mogla da zvuči kao neko distanciranje, rečima „Pa i jeste naša, šta se ponašamo haglih, k`o na Bečkom dvoru“  i tako je Rada postala naša iako je sama nastavila da persira.

“ Dobro”, prihvatila je tetka-Mica, “ vas dvoje jedite tu supu, dok se ne ohladi, a ja ću polako da pričam…”

“Zvanična verzija je da je taj Baja-Djore morao da pobegne iz Skadra i da ostavi sve ono bogatstvo zato što je ubio nekog Turčina koji se odmetnuo od sultana, skupio neku bandu istih takvih,  pa je harao po celom tom kraju naseljenim  srpskim življem. Jedne noći ti Turci opkole Djoretovu kuću i počnu da pale, Djore potegne pištolj i ubije kolovodju a ostali se razbeže. Sad Djore više nije znao šta će..Bio je u dobrim odnosima sa skadarskim pašom, taj isti paša mu je tri dana ranije bio na slavi, uveče, kad je pao mrak, da ne upada u oči da Turčin ide nekom Srbinu na sv. Arandjela. Opet, ubio je Turčina, za to je letela glava svemu muškom u kući, a žene.. i sa njima se zna. Eto, to je zvanična verzija. Ali, ima i nezvanična..

Onaj Mihailo, najmladji sin, zagledao se u, šta misliš..pašinu ćerku, od tolikih srpskih devojaka, on u Turkinju. Ali, još gore, i ona se zagledala u njega. Kako li su se sastajali, to Bog sveti ne zna.. tek, jednog dana devojka prizna majci šta je imalo da se prizna a majka, šta će, srpska il` turska, majka je majka, kako da spase glavu svom detetu, uglavi sa Djoretovom najstarijom snajom da Jasmina, tako se zvala devojka, pobegne za Mihaila i da oboje odu u Dubrovnik, dok se ne vidi šta će dalje da bude, glavno je da budu daleko od paše i turskog zakona. I tako, paša i Djore sedeli zajedno na svetog Arandjela a nijedan ne zna šta im se kuva iza ledja.

Trećeg dana slave, uveče, da se gasi sveća, nema Mihaila. Djore pita gde mu je sin a snaja, Milutinova žena, najstarija žena u kući,( Djoretova žena je umrla odavno, stariji sinovi je još pamte, Mihailo jedva) ispriča šta se dešava . U kući muk. Sveća još gori, ako je ima još za prst. U to zalaja pas, otvoriše se vrata i udje Mihailo, a za njim i Jasmina, lepa i visoka devojka detinjeg lica koje kao da nije ostarilo ni za dan od kad su je prvi put videli, pre nekoliko godina, kad joj je otac zamenio starog pašu i doselio se u Skadar. I te zelene oči, kao boja jezera, gledale su ih sve, kao da pitaju Da li me primate?  Sveća je zacvrčala samo jednom, pre nego što je Djore ustao i rekao: „Udji dete moje, niko sa mojih vrata nikad nije oteran u noć“.

Poslednjih nekoliko rečenica tetka-Mica je izgovorila u pravom glumačkom maniru i zanosu, i oteran u noć je treperelo iznad stola još pola minuta...a onda se duh Sare Bernar rasplinuo i ponovo ustupio mesto brižnoj domaćici koja je brinula da gosti ne ostanu gladni. “ Ajde Rado sine, bolan,  uzmi ovaj karabatak,vidiš kako se smeši na Tebe, ima vremena za priču. Stavi malo majoneza na poh...”, nutkala je Radu kao da govori  detetu. Bane je ustao i upalio svetlo. Bljesak šestokrakog lustera odjednom ih je preneo iz Djoretove kuće trista godina u budućnost, za tetka-Micin sto. Dok se Bane vraćao da sedne, iskosa je pogledao Radu i ona je uhvatila taj pogled. To zelenilo u njegovim očima, primetno samo kad gleda na odredjeni način, i pri odredjenom svetlu,kao boja jezera, presudilo je za tren. Nezvanična verzija je ona prava.

Posle, dok ju je pratio kući, mislila je: Opet nisam čula priču do kraja. A možda  i mi počinjemo jednu  takvu, bez kraja. Volela bih to. A maznim glasom mu je rekla: “ Opet nisam čula priču do kraja”.

“Čućeš, rekao je, tek sam počeo da Ti pričam. I nikad neću dozvoliti da toj priči dodje kraj“.

Pogledao ju je iskosa. Slaba svetlost nekog izloga prešla mu je preko lica. Uhvatila je odsjaj njegovih očiju,  zelenkast, kao jezero.