Sećarnik: Gadna zima

Bila je to gadna zima.

Trošile su se poslednje zalihe ogreva.  Bilo ga je teško nabaviti, drvara kod Kikevca bi se ispraznila u rano jutro, a retki seljaci koji su, u džakovima, na magarcima donosili sitno cepkana drva i nekakav bledožućkasti ugalj nisu primali Nedićeve dinare;  tako se, za nekoliko metara drva, u neko selo pod Avalom preselio veliki stojeći sat; i tako me je samo nervirao, kad počne sa onom muzikom, ispratila ga je gospodja-Olga, bez mimike koja bi te reči mogla da dovede u sumnju.

Malo po malo, kuća na Neimaru postala je vrlo prometno mesto. Cela familija se okupljala tu još od jutra i muvala se tako do večeri; prijatelji i susedi su dolazili i odlazili u svako moguće doba, da se ogreju, da se požale ili ohrabre, zavisno od vesti koje su stizale. Priče koje su se pričale krajem leta i s jeseni, o leševima koji stižu Savom, o tragičnim dogadjajima u Kragujevcu i Kraljevu, o svakodnevnim hapšenjima, o munjevitom nastupanja Vermahta kroz Rusiju i brzom kraju rata, zamenile su one o zastoju Nemaca pred Moskvom i ulasku Amerike u rat; još se nije znalo da li su te najnovije vesti dobre ili ne; „general“ Dragi D. , bivši profesor i večni ujka-Milanov oponent po pitanjima svetske politike, samouki strateg koji je poredio Hanibalovo prebacivanje slonova preko Alpa sa prodorom tenkova kroz Ardene zbog čega je i dobio svoj podsmešljivi nadimak, potrudio se da objasni sve aspekte novonastale situacije:

„Realno, bolju vest nismo mogli da dobijemo. Kakva sreća da je ovaj ludak objavio rat Americi! Da nije, mogao je mirno da završi sa Rusima dok se Amerika rve sa Japancima pa da se posle lepo pogadja oko cele zemaljske kugle; naravno, nas tu više ne bi bilo ili bi radili kao robovi. Ovako, Amerika će na kraju da zavlada celim svetom samo neće da vlada silom nego parama. Za nas bolje, iako ćemo i onda da radimo kao robovi, samo ne za koru hleba ili još dan života nego za električne ventilatore i kolmajze na struju“.

Gospodja-Olga, koja je pominjanje kolmajza shvatila kao žaoku na svoj račun, samo je odmahnula rukom i rekla, pomalo uvredjenim glasom:

„ Nije važno ko će da pobedi, Rusi, Nemci, sve je to isto,samo neka se vrate naši“.

„Kako, crno, isto? Ali, kad razmislim, skoro isto. Ako pobede Rusi, svi ćemo na kazan, ako pobede Nemci, svi ćemo u kazan“.

„Šta me Vi tu sad plašite, meni je važno samo da se vrate naši, onda će sve da bude kao pre“.

„Samo se Vi nadajte, bilo da pobede Rusi ili Nemci, naši ne mogu da se vrate. Amerika je naša jedina nada a dok oni ne stignu ima da se načekamo. Sad je jedino važno kako da magarac ne lipše do zelene trave“.

„Eh, tako su pričali i ’15. pa smo opet preživeli.Uostalom, imam ja većih briga“.

„Većih od rata?“, iznenadjeno je pitao „general“,

„Da, sva je prilika da ću da postanem BABA.  Baba-Olga, kako to jezivo zvuči“, rekla je buduća baba, zatresla kolmovanom kosom i prevrnula očima.

Dok je gospodja-Olga brinula o promeni svog društvenog statusa, Radina majka koja je od Lepe Kate, preko tetka-Kate, već postala baba-Kata, i to ne samo rodjenjem Draganovog sina, Zorana, nego i neizbežnim hodom vremena i  životnim okolnostima koje su se, možda, i mogle izbeći ali Bog nije dao, brinula je kako joj ćerka i zet preživljavaju hladnu i gladnu zimu.  Ima raznih načina na koje ljudi postupaju sa brigom; neki je dele sa drugima ne bi li je smanjili, neki je gaje u sebi dok ona ne postane deo njihove ličnosti; ima ih i koji posegnu za lekovima ili rakijom i time brigama koje već imaju dodaju još jednu-šta ću kad rakije nestane? Kata je imala svoj način-napunila bi džakče šakom pasulja i dvadesetinom krompira, projnim brašnom i lončićem masti, dodala nekoliko jaja i očerupala najsporiju kokošku iz dvorišta, pažljivo uvila u novine  flašu mleka, zavezala džak, prebacila ga preko ramena i pravo u Beograd, peške, jer prevoz je bio nesiguran a žandari su sve pretresali, u borbi sa švercom, i uzimali šta im se svidi. Obično joj je trebalo izmedju 9 i 10 sati; nekad bi je primio na kola poneki seljak, što je bilo dragoceno za malo dolaženja do daha iako nije doprinosilo brzini jer je Kata  često išla brže od kola koja je vuklo neko sipljivo kljuse; to hitanje je bilo važno da bi se na cilj stiglo pre mraka a kratak je zimski dan, i slomilo bi srce i nekom atleti a ne tako omršaveloj ženi kakvom je Kata postala ali je u njenim grudima  kucalo majčinsko srce, uvek meko kao latica cveta, tvrdo kao dijamant kad pritera muka. I tako se desilo da je bila u kući kad je Bane stigao sa posla, jednog februarskog utorka, dok je padao mrak.

Zvrcnuo je triput, signalom  kojim je uvek prizivao radosnu i nasmejanu ženu, i iznenadio se što mu vrata otvara tašta, opuštenih usana i ugaslog pogleda; osetio je da se dešava nešto strašno, nije ni stigao da razmišlja o tome, samo je bacio šešir na stočić i jurnuo, ne skinuvši kaput, bez pozdrava,  u sobu u kojoj je, pod bledožućkastim svetlom, na krevetu ležala Rada; jedini znak života koji je davala bile su suze koje su joj iz sklopljenih očiju tekle niz obraze i natapale jastuk. Tresnuo je kolenima pored kreveta i počeo da je trese, urlajući: „Rado, šta je bilo, Rado!?“ I onda, kad nije bilo odgovora, „RADMILA! Šta se desilo?” Ovo RADMILA je  izazvalo nešto što je, kao ropac, stiglo do njegovih ušiju:

„Ruža...Moja Ruža...“

„Šta je s Ružom?“, Bane više nije urlao ali je vikao i dalje.

„Zaklali je..“

„Zaklali“, ponovio je Bane kao da je odjek i kao da ne zna šta znači ta reč. „Ko?”

„Četnici...“, odgovorila je glasom tihim kao poslednji dah umirućeg. U strašnoj tišini, Bane je grizući usne sklopljenih očiju video onu veselu i blagu devojku koja je u balskoj haljini pozirala fotografu, glave zavodnički zabačene preko ramena, na dugom belom vratu. Odjednom mu se taj vrat prikazao kao krvav i počeo je da se trese, još uvek na kolenima; slika okrvavljenog vrata je bila tako neizdrživa da je otvorio oči ali je video samo krv; u stvarnost su ga vratileRadine reči izrečene kroz stisnute zube, kao nastavak odgovora na njegovo poslednje pitanje „...Prokleti bili dok je sveta i veka!“

Posle tih reči vreme kao da se zaustavilo i svo troje su ostali u položaju u kome su bili, Rada kao na samrtnoj postelji, Bane na kolenima pored nje, a Kata na sredini sobe, sledjena strašnom vešću koju je donela i kletvom kojom je prokletstvo bačeno i na njenog sina;  posle je prišla krevetu, spustila se na kolena pored Baneta i svojim još promrzlim rukama mazila po kosi obamrlu ćerku sve dok ova nije prošaputala: „Dobro, pustite me malo samu...“

„Bane, dodji da mi pomogneš oko džaka“, rekla je uvidjavno Kata

„Kako se to desilo?”, pitao je Bane kad su otišli u kujnu.

„Tražili joj brata, pričalo se da je on sa komunistima...pa kad ga nisu našli...“

„Kakvi su to ljudi koji mogu da...“, Bane nije mogao da izgovori zakolju, „ ubiju takvu devojku...“

„Zveri“, odgovorila je Kata iako ono Banetovo nije bilo pitanje. Htela je da kaže još nešto ali se iz sobe začuo krik: „ Mama“!!!

Bane je bio brži od Kate. Video je Radu kako stoji pored kreveta, valjda je krenula u kupatilo, i razrogačenih očiju gleda u crvenu baricu na patosu i ta mu se krv pomešala u glavi sa onom na belom Ružinom vratu; tako se ukipio na vratima da je Kata morala da ga odgurne da bi ušla u sobu. Kasnijih dogadjaja se sećao kao kroz maglu, kako je odjurio kod Dr Spasića, porodičnog lekara koji je, srećom, stanovao na deset minuta trka, kako je ovaj telefonirao Dr Smilji,  kako je ona za pola sata stigla od Pozorišta do njihovog stana, kako je tužno vrtela glavom i na papiriću napisala adresu jedne babice koja je stanovala u blizini. Sećao se, kao kroz maglu, i kako je, posle, Radu više nosio nego što je hodala u svojim tankim cipelicama po ledenoj februarskoj noći, dok su mu u glavi još odzvanjale reči kojima ih je babica ispratila: „Bilo je teško, ja sam uradila što sam mogla, sad se samo molite Bogu. Baš šteta, bio bi to lep dečkić“.

Ujutro je Rada imala temperaturu a Bane nije otišao na posao nego opet po Dr Spasića koji je telefonirao Banetovom šefu, uzeo torbu i krenuo sa Banetom. Groznica se nije smirivala narednih šest dana i kako su dani odmicali Dr Smilja je sve češće prizivala pomoć Svevišnjeg a Dr Spasić je sve češće mešao praškove. Sedmog dana, kad je groznica naglo prestala, Dr Smilja je rekla Banetu: „ Hvala Bogu što joj je spasao  glavu ali ćete morati mnogo da ga molite da opet zatrudni“. A Dr Spasić, deklarisani  bezbožnik, rekao mu je na uvo, glasom uzdržane veselosti kojim doktori prikrivaju uzdah olakšanja, taman toliko glasno da ga Kata ne čuje a da izazove prekorno frktanje svoje koleginice: „ Možeš da se moliš Bogu koliko hoćeš ali da znaš, za trudnoću se ne moli u crkvi nego u krevetu“.

Da, bila je to gadna zima.

.