Julsko jutro, dovoljno rano da bude zamalo sveže... dobro, skoro pa sveže. Unaokolo, polja pod tek požnjevenom pšenicom kroz koju skakuće zec - skakuće iako ga baš niko ne juri. Joie de vivre?

(дневникоми листајући)

ма колико женска јаја била нестидљива , ипак има лека (к. поповић)

у исчеку судбе, нумерисан ,проводио сам дечаштво у сеоском окружењу без посебности у догађањима. до пубертета. ондак се нешто умени, изнутра, скљало , шта ли, те усмерило женскама - скровиштима мојих незаситих жеља.

 

Osnovni problem srpskih političkih partija jeste njihova banalnost. Autokratski ustrojene iznutra, očišćene od ljudi sa integritetom, bez principa i ideja (o idealima da i ne govorimo), ujedinjene pod zastavom korupcije, "političke" partije u Srbiji zaboravile su čemu (i kome) izbori uopšte služe.

Moja predstojeća izložba slika zvaće se POREKLO SVETA. Zašto, zbog čega...evo vam objašnjenje:

Nebojša Milenković, "Savršen antitalenat za sreću", Erotsko psihološki triler, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021.

Crni strvinar (desno) uz beloglave supove na Uvcu, foto (c) Saša Preradović 

Rano ujutru, vozim kroz smreke, pašnjake i polja krompira, niz Zlatar ka Sjenici i dalje, ka mostu na Vapi. Kako se spuštamo, iz vedrog dana ulazimo u maglu. Da li ćemo po magli i ptičariti?

Ipak imamo sreće

Pola familije, s obe strane genetskog stabla, danas slavi slavu, samo mi, otpad sveCki, ne. Mene je, kao prvo, nešto mrzelo da pravim gozbu za nas troje, jer jebo te, zavejana nam zemlja, niko ne bi mogao da dođe. Kao drugo, niko ni s kim ne razgovara, pa su svakako podeljeni na dva tabora, za nas, kao treći tabor, niko nema mesta u srcetu. Kao treće, da smo pak mi odlučili da smrzavamo guzicu ka jugu ili još severnije odavde, išli bi kod teče koji još nije skont'o da je Sv. Nikola posna slava i kog redovno za slavu vata teranje, pa spopada dalje rođake, iako mu je tetka mali milion

Da termin jazz znači sex na nigerijsko-kongoanskom dijalektu najlakše poverujete u Amsterdamu.
Prošle nedelje sam boravio u Holandiji kao gost jazz festivala u Amersfortu. Iskoristio sam priliku da obiđem čuveni amsterdamski Bim Huise. Bezmalo sam bio iznenađen kad ga nisam pronašao u vodiču kroz Amsterdam u moru seksualnih ponuda

(забелешке маам ......ако сумњаш између написати или не написати, ризикуј и напиши )

шушка љуштика кукурузна из навлака кревецки  у соби спаваћој док мој Стрика полном методом расчешљава бруце сисате Стринице добрано поднапит, а ајгираст у јеб деловању, свако вече, јер Oна qrca баш волела, а Oн ние да га ние им'о.

Ima dosta godina od tada; razgovarao sam sa retko uspešnim upravnikom rezervata Zasavica, Slobodanom Simićem i žalio mu se na nedostatak vidljivih rezultata, uprkos dugogodišnjem aktivizmu u zaštiti prirode.

„Ti misliš da možeš da postigneš ono što hoćeš?“ sad ga po nesigurnom sećanju citiram, „Pa mi moramo da budemo zadovoljni malim pomacima – nećeš nikada da uspeš u Srbiji!“ (Možda i ne reče baš tim rečima, ali beše tako nešto.) Znam da sam pomislio, ako su mali pomaci vrhunac kome se treba nadati, bolje da spakujem kofer i negde drugde stremim ka zvezdama. Ovako ili onako, kofer još nisam spakovao.