КАПИЈЕ ВРЕМЕНА

            Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.

            Ево тог записа:

            „Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.

            Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.

            А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.

            Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“

Krajem devedesetih Meri se intenzivno družila sa mnogo strankinja koje su bile udate ovde. Jedna od njih  bila je Frančeska. Rođena u Londonu u porodici  intelektualaca. I sama je bila veoma dobro obrazovana. Kad bi govorila, naravno na engleskom, imala je tako dobru dikciju da je bilo zadovoljstvo slušati je. Često sam u šali tvrdio da govori bolji engleski nego princ Čarls. Živela je u Pančevu sa našim drugom Gojkom i sinom Lukom, koji je imao četiri ili pet godina. Neposredno pred bombardovanje javio se Frančeskin tata telefonom: “Slušaj Frančeska, skupite stvari i dođite odmah za London.  Ameri će izgleda stvarno da bombarduju“.

Jedanest je godina od NATO bombardovanja Srbije (to jest - tadasnje SRJ). U Srbiji se ova godisnjica više skoro ni ne obeležava. Da nije medija da (kako koji) podsete ovaj narod na 24. mart 1999. - malo ko bi se setio da su te večeri na Novi Sad, Beograd, Niš, Prištinu i sve ostale gradove po Srbiji počele padati prve bombe. Prve od nekoliko hiljada tona bombi...

To što

     Bavanište je jedno od najvećih sela u Banatu. Ne tako daleko od Beograda ali ipak po malo skrajnuto sa glavnih tokova kulture.Tu sam proveo detinjstvo i deo mladosti i zauvek ostao vezan za ljude koji tu žive.

 Jeste.

Istina je da već duže vreme nisam sastavio blog.

Nema nekog posebnog razloga za to, jednostavno sam prezauzet poslednjih nekoliko meseci ... A i teme koje nas najvise okupiraju ovih dana su ponajviše političke, a ja sam onomad rekao da neću vise o politici... 

Elem, kasno letos, tokom odmora, sam se malo intenzivnije vrzmao po forumu ljubitelja fantastike Znak Sagite i tamo zavirivao medju radioničarske priče tamošnjih mladih SF/Horor/Fantasy pisaca. I naravno, kada je čovek okružen kreativnošću, poželi i sam da bude malo kreativan, pa sam i ja napisao jednu kraću priču. Koja je evo pred vama ...