Nikada se ne treba opustiti u ovom gradu i pomisliti da se odmaklo ka nekoj uznapredovaloj fazi urbane civilizacije. Jer, da bi se na tom putu napredovalo jedan važan uslov je čuvanje kulturnog nasleđa i briga o vrednostima stvorenih u proteklom vremenu, pre nego smo počeli koračanje unapred. Bilo je do skora pravilo da kretanje unapred izvire iz onog što je stvoreno pre polaska, da bude unapređenje i nastavak dela predhodnika. Tako je bilo odvajkada, sve do danas kada je ovladao lukrativni kriterij naručioca a kome su se pridružili i podržali ga arhitekte i po cenu stavljanja etike esnafa na stranu.

Ovog puta je tema Dom štampe na Trgu Republike čiji je autor Arhitekta Ratomir Bogojević, izgrađen 1961 godine po dobijenoj prvoj nagradi na konkursu iz 1957 godine. Ovom zdanju preti nasilje u skaldu sa turbo varijantom civilizacijskog modela koji je ovde, u Beogradu, na putu da prevlada.

 Posle prva dva nastavka, moram da napomenem da ja ovde ne iznosim svoje stavove, već pokušavam da isprovociram diskusiju o iznetom.

Naravno da imam želju da upoznam ljude sa ovom materijom, malko gurnutom u zapećak. Ali imam i želju da ukažem na fenomenalne načine sporenja zvaničnih stavova crkve, koji ni danas ne bi bili manjkavi. 

Pa zato, idemo dalje.

Pogledajte animirani film Volta Diznija "Education for Death: The Making of the Nazi" iz 1943. godine. Ovo je priča o malom Hansu i njegovom odrastanju u nacističkoj Nemačkoj.  Priča je inspirisana knjigom Gregora Ziemera  istog naziva.

Ovaj kratki animirani film retko se prikazivao, i objavljen je tek 2004. godine na dvd-ju Walt Disney Treasures: On the Front Lines. Između 1942. i 1945 godine, za vreme Drugog svetskog rata, Volt Dizni je radio animirane filmove za američku vladu. Za to vreme, studio je proziveo oko 68 sati propagandnog filma. Najpoznatiji animirani filmovi su: "Der Fuehrer's Face” (1942), “Education for Death- The Making of a Nazi” (1943), i “Commando Duck" (1944).

Ovo je jedan od najstrašnijih animiranih filmova koje sam video. 

Da ste samo pre stotinak godina živeli u Banatu znali bi o čemu pišem.

Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela. Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima pa su crtkarali ili prosto stavljali onaj epski krstić tek da se znaa da su tu bili. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

u ovim trenucima se na hrt-u1 zavrsava 11ta epizoda serije "prirodni svet" pod nazivom "zeljezna zavjesa-zeleni pojas" (гвоздена завеса-зелени појас*). tema emisije je zastita prirode u predelima koji su nekada bili granica izmedju "istoka i zapada". meni licno je najupecatljivija prica o jelenima koji zive u susednim rezervatima ceske i nemacke. dok je postojala "zeljezna zavesa", granica je bila zasticena bodljikavom zicom. zica je skinuta pre 18 godina a istrazivaci su, satelitskim pracenjem jelena koji zive u rezervatima, primetili cudnu stvar - iako bodjikave zice vise nema svi jeleni ostaju u svojim lutanjima sa "svoje" strane granice. iako fizickih prepreka vise nema ostale su ucrtane linije u podsvesti.

 

 

Die meister.

Die besten.

Les grandes équipes.

The champions.

 

Istorija je laž oko koje su se složili pobednici.

Pre nego što je postao veliki biznis kojim su suvereno zavladali veliki studiji, filmom su se bavili ljudi koji su imali volje, mašte i želje, a pre svega beskrajnog entuzijama. U najranijem razdoblju istorije filma, pre 1920. godine, u filmu je bilo najviše žena. One koje nisu uspele da se nametnu kao glumice, svoje mesto su našle iza kamere, kao rediteljke, scenaristkinje, producentkinje, montažerke, pa i vlasnice studija.

Devetog marta hiljadudevetstodevedesetprve sam prvi put osetio strah zivota u Beogradu. Sa svoje nepune dvadeset dve godine osetio sam da su se moji putevi i putevi mog grada i zemlje definitivno razdvojili. Iako nisam bas tog dana to svesno ili artikulisano shvatao, upravo je bilo tako. Slusao sam B92 i osecao veliki strah, ne toliko za konkretan licni opstanak, vec zato jer je bilo vise nego jasno i ocigledno da stvari vise nikad nece biti iste. Da ono u cemu smo uzivali, cemu smo se nadali za buducnost, kako smo zamisljali nase zivote i okruzenje, da se sve konacno i bespovratno srusilo u