ako nemam slobodu da kažem šta mislim i koga volim... ako ne mogu da

uđem u pozorište jer koristim kolica ili u prodavnicu jer moja koža nije

dovoljno bela, da držim svog dečka za ruku i sa devojkom se poljubim jer je

volim... ako me tuku jer nisam kao svi, ako pripadam onima koji su Drugi i

Različiti... ako imam pravo da glasam a za sve ostalo ćutim, ako na mene

pokazuju prstom jer izgledam siromašno ili poštujem neki drugi praznik... ako

noću sanjam strah, a danju ga živim... ako se ne družim – ne zato što neću već

zato što me se drugi stide... ako nemam podršku jer se moj problem drugih ne

tiče... ako ne smem da kažem da mi je loše i da mi telo lomi virus... ako se

plašim od reči i pogleda, ako strepim od silovanja i batina...

AKO NE MOGU DA PLEŠEM

Прошли су избори. Четвртина гласачког тела, уз половичну излазност довољна је да Александар Вучић изгуби свак право на изговор. У ствари, свако логично право на изговор. Шта ипак све мали Калимеро у њему може изнедрити сачекајмо. Али није Алек тема. Тема је она четвртина изашлих која му није дала глас и она половина незаинтересованих, некупљених, оних којима је свеједно добро или лоше.

Postoje ljudi koji su veći od samih sebe.

Fidel Castro je rodjen blizu Birana na Kubi 13. Avgusta 1926. godine kao treće dete ukljućujući dva brata Raula I Ramona i tri sestre.Njegov otac Anghel je bio bogati plantažer šećerne trske i njegova majka je Lina, bivša sluzavka Angelove prve žene Marije.

Školovao se

 Ok, odmah da se složim sa svima vama da je Hendriksova obrada Dilanovog klasika All Along The Wachtower najbolja obrada sviju vremeno-prostora. I da za početak nabacim  par mojih kaver favorita:

(ovaj kaver  inače se nalazi na albumu "Cover Up" (with Co-Conspirators), koji predstavlja kompilaciju samih obrada i posveta)

RHCP - Fire

Ground Zero - Those Were The Days

procitao sam ali nisam komentarisao 

http://blog.b92.net/text/24936/od-bioskopa-do-izgovora/

jer Stefan.Hauzer napisa kako izgleda realno stanje stvari, bez iluzija.

 mene jedino svrbi

to što u beogradu ima kinoteka (i to u dve zgrade) koju posećuje desetak ljudi u proseku ;ali nekad je kul biti buntovnik,obnavljati zvezdu ...svi znamo na šta padaju alternativne klinke:)

i to je to.

...šta je bilo na kraju..je l' Trepča u Briselskom sporazumu ili nije?

               Eto, priznajem da volim da trebim grašak. Nije da to ima ma kakve veze sa nastavkom priče, ali, pošto ista nekako mora da počne, neka joj ovo moje ničim izazvano priznanje bude taj neki početak. I tako nemam baš sasvim jasnu predstavu kuda će ovo pričanje da me odvede, tako da se ispostavlja da i nije naročito bitno koja će rečenica da stoji prva u nizu.

Saši Pejakoviću (1978-2007) i ostalim dragim prijateljima sa kojima sam odrastao

    Spomenuvši na jednom mjestu u prošlom blogu [95] i "Cvrkut bijesnila", "projekat" noćnog programa Radio Prnjavora iz 1995. godine u kojem sam učestvovao kao tinejdžer, počeo sam da ozbiljno razmišljam (i da se premišljam) da li da napišem jedan tekst i na tu temu jer u pitanju nije nikakav ozbiljan umjetnički projekat već čisto (anti)muzičko zezanje dokumentovano na audio snimcima napravljenim u tadašnjem radijskom studiju, koje sam nedavno preslušao nakon pauze od nekih deset godina. Ono što sam čuo, izazvalo mi je smijeh i natjeralo suze na oči jer je u muzičkom i svakom drugom smislu potpuno neozbiljno i u nekoj mjeri toliko blamantno da pomalo izaziva onu vrstu stida sa kojim se recimo suoči zrela odrasla osoba dok čita sopstvene pismene sastave iz srednje škole (naravno, ukoliko nije kojim slučajem Ivo Andrić ili pisac njegovog formata). Dakle, ono što slijedi ne može biti nikakav reprezent ozbiljnog rada niti promišljenih kreativnih tendencija već potpuno lude (naglasak na ovu riječ) zezancije ali za neke (malobrojne) ljude, uključujući i mene, ima veliku emotivnu vrijednost i tiče se dijela druženja i odrastanja u jednom malom gradu za vrijeme i odmah po okončanju nesrećnog građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji.

Poslednji libertino Srbije, iliti Kucamo na vrata zaboravljenih blogera

– Niko i ništa od onog što spominjete niti me je uvredilo niti pogodilo. Ipak su to neki drugi, meni strašno daleki svetovi. Previše je u njima egzotike i besmrtnosti za moj ukus… Čuo sam od ovih iz rukovodstva antisrpskog PEN-a da Jelena Bačić povremeno objavljuje pod pseudonimima Vida Ognjenović i Dragan Velikić. To je zanimljiva koncepcija, ali ipak verujem da se tu radi o mondijalističkoj zavisti usmerenoj na kosmopolite starinskog, titovskog tipa… A Legiji nikad neću oprostiti peti oktobar. Jeste da svi znamo da nije on ubio Đinđića već Amerikanci, ali zbog njegove uloge u petooktobarskom armagedonu zaslužio je šaržer u glavu. Uostalom, zna on vrlo dobro šta Magični misli o njemu, čak su govorili da sam ja koautor njegovog prvog romana. Nisam se obazirao na takve budalaštine… Vidite, od Crnjanskog sam, pored drugih trikova, naučio kako da odjebem istoriju kao književnu temu, da je nipošto ne uzimam za ozbiljno, već kao niz tračeva na čijem fonu se odvijaju autentične ljudske drame i komedije… I čitava zbrka i haos kojim se hrani politička korektnost potiče od banalne istine koju ljudi iz nekog razloga ne žele da shvate i prihvate: Stari zavet su pisali umetnici, a Novi zavet su pisali političari. Zato je Stari zavet tako krvoločan, bestijalan, maštovito surov i vala poprilično dosadan. Njega su pisali istinski poznavaoci ljudske duše koji se nisu libili da je opišu upravo zbog težine sticanja svetačke aure. Dok je Novi zavet udžbenik o diplomatiji i trgovini, koji propoveda da je ovaj svet džinovski buvljak.