Прошли су избори. Четвртина гласачког тела, уз половичну излазност довољна је да Александар Вучић изгуби свак право на изговор. У ствари, свако логично право на изговор. Шта ипак све мали Калимеро у њему може изнедрити сачекајмо. Али није Алек тема. Тема је она четвртина изашлих која му није дала глас и она половина незаинтересованих, некупљених, оних којима је свеједно добро или лоше.
Тужна је чињеница али на жалост неспорна: Србија је друштво које тражи лидера. Нама је демократија "лидерска". Странке су лидерске. Идеје прате људе а не људи идеје. У томе се треба снаћи јер је непромењиво. Карте су такве, правила игре су таква и једино у томе се може пливати. Чак је и ДОС са јасно дефинисаним циљем (Готов је), јасно дефинисаном организацијом (све што мрда а није у систему) морало да има и јасно дефинисано лице за билборд. Ма колико био неспособан, непотребан, био је неопходан. (други је проблем што је касније поверовао у сосптвени значај иако је критеријум за избор била управо безначајност).
Избори су и пре гласања били такви. Листе Александра Вучића и Саше Радуловића ван њих скоро да не постоје (Радуловић је скупио 10 000 потписа за листу пре него је и објавио, Вучићеву ни Вучић није читао). Остале су за нијансу хетерогеније биле али више због потреба достизања цензуса коалицијама. Сујете су обуздаване једино калкулацијама како допрети до 5% (скоро свима једини циљ избора) а не свешћу да постоји право и на другачије мишљење. Можда је једина листа класично нелидерска била листа СПС-а (мада је то опет скупина 2 лидерске организације и руине треће лидерске странке која вегетира на руинама Србије коју је њен некадашњи лидер руинирао). И како смо прошли? Најачи лидер је победио. Не остављајући трунку сумње у себе, не допуштајући трунку подсмеха Алек је изашао на сцену окупан сунцем скоро плебисцитарне подршке четвртине уписаних бирача у Србији.
И шта сад? Ја нисам срећан због тога, не знам како ви? Не због Алека. Он ми само даје посебно гадну ноту на чињеницу да један мозак контролише 158 гласова у парламенту али мени остаје питање до када ће у Србији постати избори за замене а не за промене*? Треба бити велики оптимиста и поверовати да је достизање дна реална опција. Сваки пут кад помислим(о) да нема горег, отворе се нова врата. После одсеченог од света, дође загледан у огледало а следи га коалиција подсетника на 90те а сад...
Чудна, смешна и гадна мешавина укуса ми се врти кад погледам репрезенте "грађанске опције" које бирам за своје заступнике. Кривицу проналазе у другима, јер безгрешни су. Свако ко их не прати је једноставно неспособан да их разуме... али "ако желиш да мењаш људе, не одмећи се"**. Презир је добар за хомогенизацију али слабо доприноси мобилизацији.
Кратка дигресија: Каже ми познаник, драги пријатељ, политички ангажован, активан... каже ми "Скинућемо и овог аутократу". Депресивно звучи, тешко му је све пало, па му кажем "Хоћемо". Он се наљути "Нећете ви, него ми". "Који сте то ви?". "Ми који смо у политици, ми ћемо га скинути, не ви који сте се повукли са стране"... Ауууу... Због вас таквих Вучић и јесте ту где јесте али хајде. Суштински можда на крају и јеси у праву, превише њих ћути али... знам превише људи који једноставно нису више могли да гледају "људе без калибра, без идеја, како уфуравају нам истине црно беле..."**.
И ту долазим до кључа. Где су идеје? Где су велике идеје?
Идеје велике као Југославија, као демократија, друштво слободних и мислећих? Ја идеје не видим. Не у стварности. Само пароле. Можда сам слеп. Лакше би ми било да јесам. У сваком случају ја идеје јасније видим затворених очију, сањајући него загледан у стварност. На пример идеју о демократији унутар странке, организације, целог друштва...? Звучи анархистички али није превише. Сасвим је могуће да седимо једно поред другог, обоје са сопственим ставовима и наставимо да постојимо - различити... Само треба да затворимо очи...
Али да се вратим стварности. СНС је паролу ЕУ "преузео" ДС-у и оставио их збуњене без пароле за билборд. То што вођу не проналазе ми је једина утеха. Можда тако науче да не треба ни да га траже. Тренутно покушавају да упру прстом у аутократу као нешто лоше све време своју унутрашњу "демократију" спуштајући на ниво личних сујета. Не иде то тако.
Не иде...
Нема дна.*** Испод овог их има још. И сва личе једна на друго: празна идеја, у ствари парола и билборд са вођом.
Дакле, питање које је пред нама је које је то ново дно које крећемо да ронимо? Која је то нова празна идеја коју ће симболизовати празни вођа? На шта ће личити звекет будућности?
*Генијални стих Марчела
** Ко не зна није ми саговорник
*** Афоризам је у ствари "Дно има рупу"