gledanje obavezno

 Ja: Zar i ti sine Brute? Kako možeš da izdaš svu onu našu zajedničku borbu za promenu sistema i uvođenje demokratije, tržišne privrede, konkurencije, pozitivne selekcije kadrova i svega drugog čega nije bilo u diktaturi dužoj od pola veka?

e svašta, ne mogu da verujem u jad diskusije da je bilo ko banovao Profesora Nenada - verovatno najučenijeg i politički najkorektnijeg (al' stvarno korektnog, ne u nekom isfoliranom kvaziurbanom, da ne kažem jutarnjeradioprogramskom fazonu) čoeka ođe... elem, mene namrtvo zanima kako je ovaj prastari asasin uspeo da bude u srpskoj politici to što je?

Pre neko veče na, do jutarnjih časova, ugodnoj i prijatnoj sedeljci i druženju, razgovoru i ćaskanju, nekako stigosmo i do teme: Kafane. Kad dođoh do reči, ispričah kako smo šezdesetih godina, moj ćale i ja krenuli u celodnevnu nabavku svega i svačega a zbog predstojeće Nove godine. Kola je parkirao negde kod Pravnog fakulteta a onda smo se desnom stranom Bulevara uputili ka Smederevu! Za sobom smo ostavili Grgeč, Domovinu, Orašac, Starca Vujadina i klipsali sve tramvajske okretnice na početku smederevskog puta.

Žao mi je derbija. Iskreno mi je žao.
Kao dečak išao sam na utakmice redovno: na Marakanu sa tatom, zvezdašem, na JNA sa dedom, partizanovcem. Deda, bivši oficir i ratnik, bio je brži i ubedljiviji, pa sam prvo zavoleo Partizan. Od njega sam dobio crno-beli šal koji sam stalno nosio, bilo da sam išao na "sever" sa tatom da gledam Pižona, Duleta Savića, Šestića...ili na "jug sa dedom" da gledam Mocu, Zavišića, Trifunovića...

Strina je umrla juna prošle godine. Već neko vreme se mučila. Najviše je napao šećer - poslednjih godina skoro je bila oslepela. Razaznavala je samo obrise. Poslednji put smo je videli pre nekoliko godina. Ono kad smo im svi porodično otišli u goste. Obradovala se, mojoj kćerki najviše. Srdačno se ispričala sa svima, ponajviše sa majkom.

Uvek se javljala na telefon. Valjda joj se u poslednje vreme sluh još više razvio kako joj je vid oslabio, pa je iz prve, bez greške prepoznavala ko je zvao. Nismo se sa njima čuli toliko redovno. Brat je zvao da kaže tužnu vest.

Ispiranje mozga zapravo nije adekvatan pojam. Kad se mozak ispira, on se ne prazni, već puni. Idealno je da se napuni tako da za drugo nema mesta. U slučaju muzike, stvari nisu toliko crne kao kad je u pitanju - šta sve ne - no, jasno je da na to koja će vam muzika biti draga utiče ono što ste, često hteli-ne hteli, slušali tokom takozvanih formativnih godina. Nadogradnja je moguća, ali kao i svaka budževina, poput Windows-a ME, sklona je padu.

Ne citam vise cesto blog B92. U prethodna 2 dana sam malo nadoknadjivala propusteno. Uglavnom Krkarove tekstove. Nisam htela da uzurpiram prostor svojim pricama, zato cu ovde, u svojoj kuci (vikendici). 

Odrasla sam na moru. Uglavnom u Tribunju, svojevremeno majusnom selu koje se sastojalo od kamenog ostrva, kamenim mostom spojenog sa kopnom i zaledja. U zaledju su bili brdo/groblje Sovlje, Zamalin, gde je drzao kafic Miso Kovac, od kog su moji roditelji imali kljuc. Misova kuca je bila iznad kafica. Ispred parkiran Moto Guzzi koji je vozila njegova zena, cuvena lepotica, Splicanka,

Neću pominjati pravo ime glavnog junaka ove  priče.

Reći ću samo da se radi o značajnom imenu našega glumišta i meni neobično dragom čoveku. Ime ne pominjem jer je priča na svoj način intimna. Osim toga, ona u sebi nosi muku i patnju koju je mogao imati bilo koji povratnik u Hrvatsku, početkom dvehiljaditih godina.

Zato ćemo našega junaka zvati "Nino - Nikola", jer je to vrlo često ime među Ličanima.

Nino je rano otišao iz svog selašca, čijih je dvadesetak kuća smešteno na polovini puta od Vrhovina ka Korenici, na samom obodu nacionalnog parka "Plitvička Jezera".